Na Adi Huji, troje mladih ostalo je zauvek zarobljeno u sportskom “be-em-veu”, koji je, pred maglovitu zoru, kada se povlači crna noć i pomaljaju prvi odsjaji novog dana, bez tragova kočenja, jurnuo u Dunav. Jedan od poginulih je bio zaključan u gepeku! Jedan od mladića koji se izvukao, ramenom slomovši prozor, je sin poznate novinarke Olje Bećković.

Kako da ih nazovemo? Klinci, dečaci ili mladići? Ko su one? Klinke, devojke, cure? Devojčica koja se udavila u “be-em-veu” smrti, imala je svega 16 godina, a na društvenim mrežama je već bila popularna kao omiljena junakinja noćnog života. U popularnom rečniku, one se već zovu “klaberke”. Sačuvaj me Bože, klinka od 16 godina, izlazila je do jutra i kačila slike sa splavova po globalnoj informatičkoj magistrali. Dečak koji je vozio “be-em-ve” te noći, na mračnom keju bio je pijan, kao i svi ostali putnici. Mladić koji je vozio “be-em-vea” od splava do splava te jezive noći, sada se nalazi u zatvorskoj bolnici, u nervnom rastrojstvu. Već je pokušao da sebi iseče vene, pa je sada vezan za krevet i pored njega dežuraju psihijatar i policajac. Momak ima 19 godina.

Tako gine nebuzdana beogradska omladina. Zato ih pred odlazak u noćni život, roditelji ispraćaju kao da odlaze u rat!

 Dobro se sećam, mada mi sve češće u pohode dolazi izvesni gospodin Alchajmer, kako sam, kao klinja, seo u trčkački “golf GTI”. Dogodilo se to u Grčkoj, na letovanju. Bilo je podne, bio sam trezan kao Majka Tereza i savršeno koncentrisan na vožnju. Pritisnuo sam savim lagano gas, kao da ga milujem. Ali, mašina je zaurlala, a “golf” je bukvalno poleteo. Kad tada nisam završio s kolima u moru – e, vala, nikada neću!

Tada sam naučio da je voziti snažan i brz automobil jednako jahanju divljih mustanga i da to može učiniti samo dobro istrenirani kauboj. Ali, kako to objasniti pijanoj beogradskoj mladeži, mahom iz boljih kuća, koja za osamnaesti rođendan do dobijaju automobilčiće, već, uglavnom, sportska kola sa stotinama divljih mustanga, koji udaraju kopitama ispod hauba?

Prepuni adrenalina, alkohola i verovatno, naduvani od marihuane, uz neizbežne tabletice ekstazija, takvi mladići se utrpavaju u svoje automombile, zajedno sa mladim splavarskim devojkama s dubokim dekolteima. Neobuzdani, divlji i puni love, takvi dečaci daju gas do daske, putujući od kluba do kluba, od splava do splava, jurišajući u smrt! Tako je Beograd postao divno mesto za umiranje!

Pre izvesnog vremena, na Adi Huji, troje mladih ostalo je zauvek zarobljeno u sportskom “be-em-veu”, koji je sa 110 kilometara na čas, pred maglovitu zoru, kada se povlači crna noć i pomaljaju prvi odsjaji novog dana, bez tragova kočenja, jurnuo u Dunav. Jedan od poginulih je bio zaključan u gepeku! Jedan od mladića koji se izvukao, ramenom slomovši prozor, je sin poznate novinarke Olje Bećković i unuk slavnog srpskog pesnika i akademika, Matije Bećkovića.

Kako da ih nazovemo? Klinci, dečaci ili mladići? Ko su one? Klinke, devojke, cure? Devojčica koja se udavila u “be-em-veu” smrti, imala je svega 16 godina, a na društvenim mrežama je već bila popularna kao omiljena junakinja noćnog života. U popularnom rečniku, one se već zovu “klaberke”. Sačuvaj me Bože, klinka od 16 godina, izlazila je do jutra i kačila slike sa splavova po globalnoj informatičkoj magistrali. Na sahrani te prelepe devojčice venac joj je nosio osamnaestogodišnji Veljko, sin Željka Ražnatovića Arkana i Svetlane Cece Ražnatović, čija će žurka za punoletsvo, sa 600 zvanica, bruje uveliko tabloidi, koštati 50.000 evra!

Dečak koji je vozio “be-em-ve” te noći, na mračnom keju bio je pijan, kao i svi ostali putnici. I onaj, nesrećni momak, dobrovoljno zaključan u gepeku! Njegova borba za život bila je posebno tragična, jer je nogama pokušavao da otvori prtljažnik! Nije uspeo. Mladić koji je vozio “be-em-vea” od splava do splava te jezive noći, sada se nalazi u zatvorskoj bolnici, u nervnom rastrojstvu. Već je pokušao da sebi iseče vene, pa je sada vezan za krevet i pored njega dežuraju psihijatar i policajac. Momak ima 19 godina.

Tako gine nebuzdana beogradska omladina. Zato ih pred odlazak u noćni život, roditelji ispraćaju kao da odlaze u rat! Šta sve ne čine majke i očevi, da bi sprečili njihovo noćno divljanje. Da decu zatvore u kaveze, ne vredi! Da im prepišu kučni pritvor bez suđenja, opet ne vredi! Mala lepo zvuči.

I zato im popuju, da moraju da dobro razmisle kad sedaju s pijanim vršnjakom u kola, jer popravni ispit ne postoji. Ona sekunda prokletstva, koja život pretvara u smrt, a sreću u tragediju, nikada više ne može da se vrati. Ne postoji taj daljinski uporavljač naših života, koji će odmotati traku unazad i zaustaviti “be-em-ve” pre nego što odleti u mutne dunavske talase.

Gotovo da ne prođe nijedan vikend, a da se u jutarnjim vestima ne pojavi izveštaj o tragičnoj pogibiji mladih u smrskanim vozilima, posle vraćanja iz ludog noćnog provoda.

Zašto naši tinejdžeri izlaze u noćne klubove ili na splavove tek posle ponoći, a vraćaju se kad uveliko osvane novi dan? Šta je, recimo, nateralo petoro mladih Beograđana da sednu u sportski „be-em-ve” koji je vozio mladić bez vozačke dozvole? U kom stanju svesti je bio nesrećni mladić koji je pristao da bude u tom ukletom kupeu, kada je pristao da ga zaključaju u gepek? Dobro, bili su pijani, neodgovorni i neobuzdani. Ali, kakvi smo bili mi kada smo bili mladi? Da li smo zaista bili bolji?

Kako danas roditelji savetuju svoju decu da budu oprezni? Kakvim argumentima ih ubeđujemo da se ne napijaju i da potom nikako ne ulaze u brza kola sa pijanim drugom ili drugaricom, koji daju gas do daske i odlaze negde dalje u noć?

Frontmen kultnog beogradskog benda „Partibrejkers”, pedesetogodišnji Zoran Kostić, poznatiji kao Cane, dao mi je za “Politiku”, jedan praktičan savet i zato vam ga prenosim, jer se sećam jedne noći u Skoplu, pre desetak godina. Pa, kod vas, braćo moja draga, niko ne staje na crveno svetlo i verujem da, ako sre roditelj, već osećate jezu. Žestoki roker Cane, koji je vremenom evoluirao u brižnog roditelja, svom dvadesetdvogodišnjem sinu pred izlazak, obavezno kaže sledeće:

– Sine, molim te, čuvaj se. I naglašavam ono „molim te”, jer deca moraju da znaju da se vreme ne vraća i da dobro razmisle kad sedaju s nekim pijanim vršnjakom u kola. Jer, kad izgubiš glavu, popravni ispit više nikada ne postoji. Kad date klincu „be-em-ve”, kao da ste mu dali mitraljez u ruke. Zato treba uvesti rigorozne kontrole po noćnim klubovima, kao i saobraćajne kontrole posle ponoći – preporučuje Cane.

On je već bio velika rokenrol zvezda bivše Juge, ali nije imao skup auto, već je, kao prevozno sredstvo, koristio – „svoje noge”. Možete li danas zamisliti slavnog narodnjaka, jer su rokeri davno izumrla vrsta, kako se iz noćnog provoda vraća – peške! Veliki buntovnik Cane se, zapravo, uvek plašio brzine. I nije ga sramota da to javno kaže. Što će reći: šta bi falilo da ovi naši klinci sa splavova kući idu peške? Tako bi svi bili mirniji.

Zakon je, što se tiče dostupnosti alkohola tinejdžerima, u Beogradu potpuno jasan. U prodavnicama je zabranjeno prodavati alkohol svima posle 22 časa i noćna prohibicija važi do šest ujutru. Podrazumeva se da je maloletnicima, u svako doba dana i noći i u svim ugostiteljskim objektima, zabranjena prodaja alkohola. Ali, to je samo teorija.

I, noćna prohibicija važi samo za Beograd. Ostali gradovi ne podležu toj divnoj restrikciji.

– Ne moraš da budeš budala da bi bio frajer. Zapravo si frajer ako kažeš ne – osnovni je savet nekadašnjeg rokera Branka Rosića koji je osamdesetih godina svirao u alternativnim beogradskim bendovima, a danas je urednik u „Nedeljniku”.

Branko smatra da je problem s klincima taj što oni dobiju najiskreniji savet od roditelja da ne ulaze s pijanim i bahatim vršnjacima u brza kola. Ali, problem je u sledećem: deca se teško odupiru kada ih pred društvom, zbog toga, drugovi proglase za kukavicu!

– Mene je, recimo, rođena sestra cinkarila roditeljima, jer sam krišom kupio motor i družio se s motoristima. Matorci su mi odmah prodali motor – seća se Rosić, jedan od junaka noćnog života osamdesetih godina. Tada se izlazilo u kultne noćne klubove Akademiju, Zvezdu, Bonafides ili KST. I ostajalo se u gradu do zore. I konzumirao se alkohol.

Ali, bilo je to nevino doba socijlaizma, kada je “jugo” ili “kec” bio trkački automobil. I brkati policajci su umeli da biju!

Ah, da divna diktatura! Voziš pijan kao klinac, pa te zaustavi saobraćajna narodna milicija. Onda te policajac s krajiškim ili bosanskim naglaskom izvuče napolje, lupi ti dva tri šamara, rastrese ti vilicu, pa te patrola odveze kući. Onda brkati policajac popije jednu ljutu rakiju sa tvojim ocem. Kad isprati policajca, otac ti odalami šamarčinu i ti si već trezan. Legneš i zaspiš. Tako se događalo onima koji su imali kola ili su ih krali od očeva. Oni siromašniji, kući su odlazili peške, ili čuvenim noćnim autobusima, koji su stajali na Trgu republike na svakih sat vremena i odvozili do najdalje rupčage po predgrađima. I, šta nam je falilo?

Ali, hajde sada, u vreme demokratije i kastinske podele na bogate i sirotinju, zamislite kako brkati policajac izvlači napolje pijane klince – sinove bankara, političara i tajkuna – lupa im šamare, a onda ih vozi kući, da ih preda tatama i mamama? Pa, taj policajac bi već sutradan zavšio u Kopnenoj zoni bezbednosti, na granici sa Kosovom i držao bi noćnu stražu – sve do penzije.

Zato danas decu ne vaspitavamo mi, roditelji, već to čine multinacionalne korporacije, automobilska industrija, rijaliti programi i splavovi, koji su asocijacija visokoprofitnih aždaja, maskiranih pod plaštom političke korektonosti.

Otuda roditelji nemaju nikakvih šansi, jer će njihovo vaspitanje pokleknuti pred nametnutim modnim i političkim trendovima. Lupiš li svom malom mezimcu šamar jer se vratio kući pijan ko letva, a još je i vozio, kao brižnom roditelju ne sledi ti nagrada lokalne zajednice, već višegodišnja robija!

Sada dete mora da ti uđe u punoletstvo sa punim rezervoarom, a zatim da doda gas do daske! A ti se, majko rođena, moli do jutra! Sada se zaista preteralo, pa Beograd podseća na Bagdag. I policija i ministarstvo saobraćaja osnivaju hitne radne grupe koje predlažu da mladi ne smeju da voze tokom noći, da će se pijanima trajno oduzimaju dozvole…Ali i dosadašnji zakon je bio restriktivan.

Ploveće turbo-folk lađe već su svetski turistički brend. Ali, splavovi imaju mračnu stranu. Oni diktiraju modu, muziku i zakone. Oni su regrutni centri za obuku čitave generacije bilmeza i bezdušnika koji ne kriju ko je pobednik tranzicije. Nedavna finansijska kontrola je pokazala da vlasnici ne plaćaju poreze i vode dvojno knjigovodstvo, dok su rmpalije koji rade u obezbeđenju plovećih ugostiteljskih objekata, često umešani u teška razbojništva, pa čak i ubistva.

Splavovi su postali rečno carstvo gde trešte narodnjaci, tehno i džez. Tamo se muvaju pevaljke i starlete iz rijaliti programa koje dolaze u „audijima” i „poršeima”, dok siromašni dečaci svoje stare olupine od kola, ostavljaju u šumi, što dalje, kako se ne bi primetilo da se u tu noćnu egzotičnu gungulu umešala sirotinjska kasta koja sanja da će na splavu pronaći pojas za spasavanje.

Tamo se mešaju bogati i siromašni, dobro i zlo, prošlost i budućnost. Ovo poslednje, uglavnom, ne postoji. Zato što putevi koji vode iz tih mesta gungule, mahom vode ka – nikuda! Otuda je nada da će biti bolje tek iluzija, koja se stvara posle pet, šest rakija ili viskija, kako ko više voli.

Ali, za one pametnije, ipak ima makar promil šanse u krvi. Neka uzmu taksi, majku mu!

 Aleksandar Apostolovski

3.12.2014