Jugoslavija se raspala na dugmiće harmonike Saše Popovića, a Fahreta Jahić nastavlja da apsolutistički vlada svim njenim teritorijama, pokrajinama i selendrama, šireći svoju kič imperiju i na okolne zemlje. Nedavno su Sale Popović, Lepa Brena i Slobodan Živojinović prodali Grand produkciju najvećoj balkanskoj kablovskoj mreži SBB za čak 15 miliona evra. Ali tu nije kraj ovom narodnjačkom zapletu.

Naime, SBB je u oktobru prošle godine postala deo američke investicione kompanije KKR, na čijem čelu se nalazi general  Dejvid Petreus, bivši direktor američke CIA. Moćni Petreus je lično tražio od premijera Aleksandra Vučića da se na porstoru bivše Juge otvori regionalni ogranak Si-En-Ena, pod nazivom N1. Međutim, pre Si-En-Ena, Brena je bila mnogo značajnija za američku medijsku invaziju. Jer, i CIA voli disko, kolo šumadijsko!

Kada je Milka Planinc, prva žena premijer samoupravnog socijalizma govorila da će biti upamćena po epohi Lepe Brene, nije ni bila svesna da poseduje moći vudu-bakice: Jugoslavija se raspala na dugmiće harmonike Saše Popovića, a Fahreta Jahić nastavila je da apsolutistički vlada svim njenim teritorijama, pokrajinama i selendrama, šireći svoju kič imperiju i na okolne zemlje.

Bugari su ušli u Evropsku uniju, ali, kad god vlasnica licence „šumadijskog rokenrola“ postroji njihov establišment, od političkog do pucačkog, oni ne znaju kome su zapravo potčinjeni: briselskoj ideologiji ili harmonikaškom ekspanzionizmu čelične lejdi turbofolka.

Izvesna bugarska emigrantkinja Lusi iz grupe „No Angels“, koja je pre neku godinu pevala za Nemačku na Evrosongu, drhtala je u Sofiji pred kraljicom  živopisnog, uzbudljivog i opakog sveta balkanskog-šou biznisa. Brena je zapravo učinila sve ono što je Sloba Milošević sanjao: da svi Srbi, i ostali koji to žele, žive u jednoj, grand-parada državi.

Isto se događa u Makedoniji, Bosni, Montenegru, Sloveniji, Hrvatskoj… Upravo je na hrvatskom Jadranu, u Novom Vinodolskom, gde je letovala sa porodicom, Lepa Brena doživela peh. Saplela se, pala je i slomila obe ruke. Operacija poslednje velike jugoslovenske dive u Hrvatskoj bila je uspešna. Ali Brena je ipak potištena.

Kraljica koja je postala simbol tog ideološkog poretka koji je evoluirao od cile-mile harminikaške naive Milutina Popovića Zahara, u epohu naricanja cajki-policajki, nafrakanih kurava i neopevanog džiberaja tog polusveta muzičke cosa nostre, da bi konačno mutirao u silikonski neoliberalizam, poslednju fazu kulturološkog i muzičkog pravca koji simbolizuje pljačkašku tranziciju evropskog istoka – tvrdi da je neko prokleo! Zaista, davno su Breni oteli mladog sina i ta otmica, pre desetak godina, koja se srećno završila, ostavila je ipak neizbrisive tragove na njoj. Operisana je, nešto kasnije, od opasnog tromba. Sada je gotovo poginula u hotelu.  

Kakva to mračna karma prati ženu koja, gde god da se pojavi,

priziva i novorođene evropljane i najveće evroskeptike, i profesore i krimose, i političare i pekare, da se uvale u VIP-separea ili zauzmu mesta na tribinama za sirotinju, samo da bi se vratili u ranu mladost, kada su vozili “trabante” i “lade”, slušajući “Mile voli disko”, “Duge noge za gledanje”… Te stvari su nekada izazivale smehotres, a sada, dve ili tri decenije kasnije, predstavljaju čistu klasiku. Ta simfonija nagnala je, kaže beogradska legenda, čak i Mika Džegera, koji je na beogradskom Ušću sa Stonsima prašio i ćaskao na srpskom, da nazove drugaricu, kršnu pevačicu i poruči joj:

– Breno, kućo stara, nisi ti još za penziju!

Dobro, moguće je da u srpskoj grandovskoj postmoderni trećepozivac svetskog roka planira da obavi integraciju Stonsa i Granda, pa da u toj fuziji Kit Ričards postane ritam-gitarista “Slatkog greha” i u prepunom šarenom studiju digne na noge lagane mahom očajne domaćine i njihove vesele supruge, pa da naduvani Kit, u toj polifoniji tvrdog roka i harmonikice, priupita svoje davno izgubljeno drugo ja: kada sam to, jebeš ga, ušmrkao Mitra Mirića?

Veliki prasak jugoslovenske potkulure dogodio se u Brčkom, krajem sedamdesetih godina, kada je mladi i ambiciozni krotitelj pevaljki, harmonikaš Saša Popović, ostao bez glavne zvezde, izvesne Spase, koja je u tom maglovitom gradiću na Savi, pronašla svoju ljubav. Valjda nekog sezonca koji je Spasu strpao u kombi i odveo je da neguje njegovu staru majku.

Brčko je bila socijalistička enklava za trošenje dinara, dovoljno blizu Srbije i na samoj granici sa Hrvatskom, gde su samoupravljači pristizali na cirku, muziku i sveže pevačko meso. Multietnički šljakerski Titov raj, danas je američki eksperiment uvođenja bratstva i jedinstva i zgodna lokacija za špijune iz regiona da se okupe na megapijaci “Arizona” i razmene informacije o daljoj destabilizaciji zapadnog Balkana.

Hiperaktivni i ambiciozni Sale, harmonikaš suptilne sorte, koga je napustila Spasa, prevrnuo je nebo i zemlju u Brčkom, kako bi pronašao adekvatnu zamenu, jer su besni radnici zahtevali nežni vokal u miniću, preteći da mladog Saleta pretvore u ražnjić i smažu ga zajedno sa orkestrom. Harmonikaš s šiškama i naočarima s velikom dioptrijom, koji je odudarao od stereotipa o mačo-muzikantima od dva metra, koji su slavu stekli tako što su jednom rukom cepali po dugmetari, a drugom po butkama konobarica, svratio je do Doma kulture Vasa Pelagić, gde su dobre devojčice pevušile šlagere.

Preporučili su mu korpulentnu plavušu. Brena je najpre popila gutljaj soka sa Saletove glave, namestila mu šiške i poručila da peva rokenrol. Nije poznato kako je Sale izvukao glavu iz Brčkog. Moguće da se prerušio u Spasu i stao na štikle, kao prva bosanska Tutsi. Tek, kidnuo je i skrasio se nekako u Bačkoj Palanci, zaboravljajući dobro i smerno devojče iz Brčkog.

Šestog aprila 1980. godine, mesec dana pre nego što je bravar Josip Broz odlučio da kaže poslednje zbogom svojim narodima i narodnostima i odleti u nebo, Brena se stvorila u Palanci upravo kada se Sale spremao na još jedan egzodus. Naime, najavio je pompezno novu pevačicu, a i ta izvesna dama, ko onomad Spasa  je otperjala, tako da je Saša Popović već smislio taktičko povlačenje, nameravajući da se s orkestrom sakrije u burad i napusti grad.  

Brena je stigla na vreme da izvuče svog princa i pakt je sklopljen. Fama o visokoj, krupnoj pevačici, koja jaše na ramenima sitnog harmonikaša, počela je da se najpre širi po bircuzima, tokom prvih meseci žalosti za velikim vođom Titom.

Saša nije stavio crninu, niti je odlazio u Kuću cveća, već se bacio na svirku, a Milutin Popović Zahar piše pesme za prvi Brenin album “Čačak”.

Sve kockice su se poklopile. Jugoslavija je lebdela u vazduhu posle smrti Maršala, republička vođstva su trasirala put za novo preuređenje federacije, a urbani centri su otkidali na Novi talas, muzički alternativni pravac beogradskih i zagrebačkih bendova, koji je neke od junaka odveo u drogu, neke na savetnička predsednička mesta, a neke u takvu alternativu, da je ono što su kasnije svirali postao ekstremni autizam.

Radnička klasa je tražila novog heroja. A dobila je heroinu! Kada je čuveni voditelj i humorista Minimaks u “Nedeljnom popodnevu” pustio snimak nastupa Fahrete Jahić i “Slatkog greha”, dogodilo se čudo. Minimaks  je prosuo nekoliko fora o devojci u kratkom šortsu, koji je šila zajedno s mamom. Ako bi sada gledali te snimke, verovatano bi pocrkali od smeha. Ali, taj amaterizam krupne devojke i malenog harmonikaša bilo je ono što je nacija tražila. Brena je kasnije tvrdila da je Minimaks želeo da je ismeje, ali, više ništa nije moglo da zaustavi taj hipnotički miks poslednjeg narodnjačkog treša, popa i diska.

Jugosloveni su izašli iz masovnog bedaka, ponašajući se kao leš koji usred autopsije popije koktel red-bula i šljivovice s dodatkom  ekstazija. Saša Popović se herojski nosio sa teretom na svojim ramenima, duvajući neprestano u šiške, svestan da se rađa nova imperija, moćnija od svih društvenih preduzeća, samoupravnih sporazuma i društvenih dogovora. Hajde da vidimo gde su danas Geneks, IMT i ceo rakovički kompleks, a gde Grand produkcija.

Brena je pokazivala jugoslovenskim ženama kako je anoreksija štetna, simulirajući nove radne pobede na estradnoj sceni, kao kafanska pevačica prekomandovana u vrhunski šou-biznis. Drugi album “Mile voli disko” potpisuje Sale Popović, a pojavljivanjem Brene na Jugoviziji, s pesmom “Sitnije cile, sitnije”, Kornelija Kovača i Marine Tucaković, nastaje potpuna muzička i kulturolška konfuzija, koja je bila samo predvorje novog žanra – turbofolka.

Albumi i film koji su usledili pod patronatom Rake Đokića, briljantnog menadžerskog mešetara, pretvorili su Lepu Brenu u neformalnu vladarku druge Jugoslavije koja se raspadala. Brena joj je dala poslednji omaž Zaharevom pesmom “Živela Jugoslavija”.

Muslimanka koja se preselila u Beograd i živela najpre sa Saletom u domu pravoslavnog sveštenika, a potom maznula tada najboljeg frajera, tenisera Slobodana Živojinovića, koji je treninge smatrao nepotrebnim zamaranjem, pa nikada nije postao broj jedan iako je skidao skalpove Dćonu Mekinrou, kad god bi poželeo, bila je savršeni prototip modela za očuvanje zajedničke države.

U tim turbulentim godinama kraja osamdesetih i početka devedesetih, Lepa Brena i Slatki greh godišnje su održavali i preko 350 koncerata, a često se dešavalo da održe i dva koncerta u istom danu. Dugo će se pamtiti poduhvat kakav je kompletno rasprodat sedamnaestodnevni koncert u Centru “Sava”. Krajem osamdesetih Brena je održala i koncert u Bugarskoj, na stadionu Levskog u Sofiji, pred oko 80.000 ljudi (ni do danas nije bilo više ljudi na jednom koncertu u Bugarskoj), kada je izveden čuveni helikopterski desant jugoslovenske pevaljke na scenu.

Brenina udaja za Bobu imala je tretman prvorazrednog društvenog i državnog događaja, a moja “Politika” je svadbu pratila kao venčanje Lejdi Dajane. Propala preduzeća su je zvala da im pomogne, čak je postojala ideja da održi nekoliko humanitarnih koncerata i zaradi plate za glumce u pozorištima.

Doživevši bolno raspad Jugsolavije, Brena ipak odlazi u Sjedinjene Države sa Bobom, a Sale Popović, njihov porodični prijatelj nastavlja da održava poslove, svestan da nova kasta patriota, ratnika, ćelavaca i njihovih vernih ljuba, mladih sponzoruša koje su sanjale da postanu Brena, traže muziku za sebe. Sale nije Mokranjac, već klasičan biznismen i zato spaja nespojivo, miri hard-rok i kolce, hip-hop i Mileta Kitića, Eru Ojdanića i EKV, gunj i Armani, Cesare Pjaćoti i opanke, Versaće i radnički kombinezon, život i smrt, stvarajući žanr nad žanrovima – turbofolk.

Ako je Brena vladalac, Sale je komesar, ideolog tog filozofskog koncepta koji je nastavljao da hipnotiše klince, dajući mu osnovnu mantru: jebeš note, daj narodu šta traži. Željko Mitrović, vlasnik Pinka im prepušta udarni termin na ružičastoj televiziji i tako je Grand imperija zaokružena.

Brena odavno više nije kafanska pevačica, već menadžer korporacije moćnije od države, koja kreira snove naše dece, u superuspešnom projektu “Zvezde granda”. Tako je stvorena armija regruta koja će joj omogućiti doživotnu vlast. Ako vojska nema vojnike, ima ih Brena. Posle toliko godina, čelična lejdi može da, umesto parole svoje mladosti “I posle Tita – Tito”, mirno saopšti Srbima:

– To je život moj i tvoj, oj Moravo, oj!

Da, to ti je život. Nedavno su Sale Popović, Lepa Brena i Slobodan Živojinović prodali Grand produkciju najvećoj balkanskoj kablovskoj mreži SBB za čak 15 miliona evra. Ali, ni tu nije kraj ovom narodnjačkom zapletu.

Naime, SBB je u oktobru prošle godine postala deo američke investicione kompanije KKR, na čijem čelu se nalazi general Dejvid Petreus, bivši direktor američke CIA. Moćni Petreus je lično tražio od premijera Aleksandra Vučića da se u Srbiji, kao I u zemljama bivše Juge otvori regionalni ogranak Si-En-Ena, pod nazivom N1.

Međutim, pre Si-En-Ena, Lepa Brena bila je mnogo značajnija za američku medijsku invaziju i Centralnu obaveštajnu agenciju. Jer, i CIA voli disko, kolo šumadijsko!

Aleksandar Apostolovski 04.08.2014