Svi Srbi, a bogami, i ostale etničke zajednice, ni da mrdnu iz kuće. Ili smo svi postali četnici, ili je nedeljom dan za kupanje. Trećeg nema. Takva beogradska pustinja, pre odvratnog ponedeljka, zadesila nas je od kada je na državnoj televiziji, od osam uveče, započelo prikazivanje nove epske serije „Ravna gora“. Naelektrisani i večno podeljeni Srbi na partizane i četnike, na zvezdaše i partizanovce, iščekivaše seriju ko strašni sud. Susedi po regionu, siroti, pomisliše da će iz televizora da iskoči Draža Mihajlović lično, povampiren, pa da im uzdrma ionako krhke demokratije. I, prođe više od mesec dana, od kada nam se prikaza „Ravna gora“. Kad, ono – ništa! Dugi kadrovi, stari, crno beli snimci, skromna produkcija, a Draža zakasnio, pa se pojavio tek u – četrvtoj epizodi.

Ima tome već mesec dana, kako Beogradom, nedeljom uveče, na ulici ne možete zateći živog stvora. Svi Srbi, a bogami, i ostale etničke zajednice, ni da mrdnu iz kuće. Ili smo svi postali četnici, ili je nedeljom dan za kupanje. Trećeg nema. Takva beogradska pustinja, pre odvratnog ponedeljka, zadesila nas je od kada je na državnoj televiziji, od osam uveče, započelo prikazivanje nove epske serije „Ravna gora“.

Mesecima unazad, tresao se sav region. To Srbi na Javnom servisu proevropske Srbije propagiraju četnike i Dražu Mihajlovića, počeše da kukumavču susedi i ovdašnje NVO narikače.

Pokrenula se momentalno čitava lavina rasprava, analiza i kritika, mnogo pre nego što je započelo prikazivanje serije. Reditelj Radoš Bajić, nekadašnji glumački heroj u partizanskim vesternima, poput kultnog filma „Partizanska eskadrila“ Hajdrudina Krvavca, koji je potom mahom snimao trivijalne komedije o seljaku Sekuli i njegovim ljubavnim problemima, stvorio je pre nekoliko godina supergledani mamutski serijal „Selo gori, a baba se češlja“. Tako se Radoš Bajić suprotstavio eskponizonizmu Sulejmana Veličanstvenog na Balkan, čime je zapravo stekao imidž televizijskog Miloša Obilića.

„Selo gori…“ i njegov junak, sredovečni poljoprivredni proizvođač iz sela Petlovac, nazvan Radašin, koga je upravo igrao Radoš Bajić, stvorili su sagu i propalom ali romantičnom životu na srpskom selu koga su jednako uništili socijalizam i tranzicija. Potom je Radoš ili Radašin, kako mu se zvao glavni junak, a koga je lično odigrao, odlučio da se pozabavi istorijom. I to kakvom. Odlučio Radašin da izanalizira Dražu, četnike, partizane i običan svetom, koji se pogubio u vrtlogu Drugog svetskog rata.

I, hajde što je Radašin i pre prikazivanja serije spuštao loptu na zemlju, pa pričao kako će to biti serija o nacionalnom pomirenju, a nikako o povampirenju, nego je šezdeset osam godina posle uništenja četničkog pokreta, pokojni Draža Mihailović dobio i svog  zastupnika i obožavatelja. Portparol četničkih odreda pod duhovnom upravom Čiče s onog sveta (Dražu su, naime, od mila zvali Čiča) postao je, ni manje ni više, nego jedan od najvećih srpskih glumaca – Nebojša Glogovac. Po vokaciji glumac, po unutrašnjim  nemirima – četnik oriđinale, i to s Ravne Gore, Glogovac je počeo da zasipa u intervjuima silne rafale po partizanima. Jer, Glogovac igra Dražu, pa mu se valjda dopala uniforma, Dražine naočare sa okruglim okvirom, ko Lenonke i činjenica da mnogima srce zatreperi, ali krišom, kad im se Čiča ukaže u snovima…

Naelektrisani i večno podeljeni Srbi na partizane i četnike, na zvezdaše i partizanovce, iščekivaše seriju ko strašni sud. Susedi po regionu, siroti, pomisliše da će iz televizora da iskoči Draža lično, povampiren, pa da im uzdrma ionako krhke demokratije.

I, prođe više od mesec dana, od kada nam se prikaza „Ravna gora“. Kad, ono – ništa! Dugi kadrovi, stari, crno beli snimci… Četnika ni na vidiku u prve četiri epozode! Saznasmo, tako, da je poslednji jugoslovenski kralj, mladi Petar Drugi Karađorđević, imao izuzetno brižnog sobara Radenka, koji ni 6. aprila 1941. godine ujutru, kad su Nemci sravnili Beograd, nije dozvolio da suveren ode u bunker bez toplih patofni.

Krenula „Ravna gora“, al od Draže ni traga ni glasa. Kraljeva vojska počela da se raspada, Hrvati i Slovenci uhvatiše tutanj, a komunisti počeše da se organizuju. Nego, gde li su ti četnici i taj Draža? Zar opet kasne – počeše ozbiljno da se pitaju zabrinuti gledaoci? Čak se i zagrebački „Jutarnji list“ naoštrio, pa se spremio za kritiku odmah, sutradan, po emitovanju prve epozode. Al se i Hrvati razočaraše, pa proglasiše četničku seriju laganom ko kamailica.  

Siroti Radašin, odnosno Radoš. Budžet prazan, skromna produkcija…. Eh, bar da je kralj vaskrso i sve one silne zlatne poluge koje je odneo, vrati u zemlju, pa da i Draža bude miliji I draži. I, hajde sad ti, brale, što bi rekli četnici, u toj besparici, da oživiš Dražu kako valja. I, šta će Radašin, nego se pretvorio u Bergmana. Srbi čekali akciju i četnike ko umivene specijalce,  kad ono – kadrovi prelepih pejzaža dugi ko gladna godina. Draža se pojavio tek u četvrtoj epizodi, ko i u pravom ratu, kad se sve završilo. Partizani već rade na terenu, usput smuvaše i najbolje ribe, kad evo ti Glogovca i četnika, zbunjenih, promrzlih, traže put da se vrate u Sbiju, negde iz Bosne.

Pokazao se, inače, Draža, kao fin čovek. Ne viče, ne loče rakiju, ne tresu mu se ruke. Samo je zagledan je u mračnu budućnost, svestan odgovornosti komandanta Kraljevske vojske u otadžbini. Šta će, gde će, kad kralj i ministri zbrisali, a njega ostavili samog samcijatog, protiv partizana i Nemaca.

Uhvatili, tako, u seriji, četnici neke sirote muslimane. Zarobili ih, al ih Draža primio u seoski štab, pa će fino s njima. Toliko je vodio računa o ljudskim pravima zarobljenika, da su ga u srpskim medijima odmah, sutradan, proglasili za osnivača prve nevladine organizacije u Srbiji. Poslužio Draža lično zarobljenike kafom, rakijom… Ponudi im i jagnjetine. Potom ih pustio na slobodu.

Al, nećeš ga majci, Čiča Dražo! Bradati četnik, umesto da pusti zarobljene muslimane, kako im naredio komandant, jednog zaklao, a drugog pustio, da svima priča kako se pojavila nova, gadna vojska. Tako se pokazalo da je Draža imao mangupe u svojim redovima! Nije siromah, on bio kriv, nego idioti oko njega! Takva je, inače, klasična srpska matrica o srpskim voždovima. Nije kriv on, nego oni oko njega. Nije bio kriv Sloba, nego oni oko njega. Nije bio kriv Koštunica, nego oni oko njega. Ni Đinđić, ni Tadić, nego oni oko njih…

Čekamo sad da vidimo, kako će da se dalje snalazi Draža. Tek smo negde u aprilu 1941. godine, a Tita ni na vidiku.Ili, što bi rekli četnici, ni na puškomet.

Uveliko se zezamo po beogradskoj zlobnoj čaršiji, da će se Ravna Gora emitovati bar do 2020. godine. A do tada, nek se narod zamajava. Radoš, po toj zajebantskoj programskoj šemi, planira da tek 2025. godine obrađuje Užičku republiku.

Draža, uzgred, osim kod Srbendi, ima i kultni status kod modernih političkih spin-doktora. Naime, čim krene da pada dinar, ili krenu  da otopljavaju odnosi između Beograda sa Prištinom, krene i paralela akcija traženja grobnice gde je sahranjen Čiča. Naime, kada je osuđen na streljanje, namazani Tito je odlučio da se Draža ukoka na tajnoj lokaciji, a da se potom pokopa na još tajnijoj, kako njegov grob nikada ne bi postao sveto mesto konzervativnih, monarhističkih snaga. Valjda su Ameri kopirali Titov model obračunavanja sa unutrašnjim i spooljnim neprijateljem, pa su Bin Ladenov leš bacili u okean. Pa, hajde, čik sad pronađi Bin Ladena u morskim dubinama. Tako je i sa Dražom. Ali, pošto Srbija nema okean, kosti četničkog vođe su negde skrivene, u dubinama svete srpske zemlje. I, kažem vam, čim treba krenuti pažnju sa suštinskih problema društva, kreće se sa iskopavanjem Draže. Da sam kvaran, rekao bih da se i „Ravna gora“ emituje paralelno sa sprovođenjem Briselksog sporazuma. Ali, pošto sam nevin i naivan kao princ pre nego što je poljubio Trnovu Ružicu, vraćam se na arheološku masovnu potragu za Dražom. 

To je, inače, Boris Tadić obožavao. Čim skoči evro, on nazove svog savetnika za bezbednost Mikija Rakića, koji je, uzgred, jedan od najboljih drugova Aleksandra Vučića. I odmah počnu da rade lopate. Ko na radnoj akciji. Kopa se malo po Adi Ciganliji, gde su prstom upirali stari Udbaši, kao na moguću lokaciju Dražinog groba. Preoraše Službe čitavu Adu i džaba. Ni molekula od Čiča Draže.

Ali, bar nam je oživeo, u „Ravnoj gori“. I, ako su srpski nacionalisti toliko osuđivali crnogorskog reditelja Veljka Bulajića koji se odmetnuo u Hrvatsku, pa se pozivaju na njegov film „Bitka na Neretvi“, gde su četnici namerno prikazani kao bradata čudovišta sa noževima u zubima, što je bio samo logičan estetski prikaz ideoloških nepijatelja, sada nam u Radašinovoj Ravnoj Gori izgledaju, da prostite, ko neke seka perse.

Tako je, gle apsurda, „Ravna gora“ zapravo konačno zabola glogov kolac četnicima i Draži. Čitava nacija, sada jedva čeka da pogleda nešto od partizanskog filmskog ciklusa, pa da se razmrda na ovu hladnoću. Javni servis je odmah krenuo u kontraofanzivu i prikazao „Valter brani Sarajevo“, sa nezaboravnim Batom Živojinovićem. Da narod uporedi kako se kokaju Nemci. Bata ih je u svoje vreme toliko pobio, da je  ugrozio ondašnji jugoslovenski turizam. Naime, Nemci se plašili da uđu u zemlju, da iza nekog ćoška ne izleti Bata sa mitraljezom. Ali, to se zove marketing. Zato je Tito i pobedio. Uložio je u reklamu. Današnji četnici ne znaju da je najgluplje štedeti na kreiranju strateškog imidža. Zato gube i ovoga puta.

 Aleksandar Apostolovski 17.12.2013