Nekadašnji lider “Otpora”, organizacije koja je bila ključna u rušenju Slobodana Miloševića, pruža konsultantske usluge opozicionim pokretima širom sveta o načinima nenasilnog otpora, koji se pokazao moćnijim od tenkovskih divizija, bombi i bojevih glava. Sve te opozicione pokrete podržavaju Sjedinjene Države, pa Srđa Popović ima gotovo mitski status u zemljama poput Ukrajine, Gruzije, Egipta, ali i u Rusiji, gde ga smatraju potencijalnom opasnošću za interese Moskve. Ali, ko je, zapravo, mršavi urbani Beograđanin, od koga drhte diktatori širom sveta i koga u Americi smatraju za jednog od 100 budućih lidera sveta

– Osećam se kao Betmen. Vau – ironičan je Srđa Popović, čist, neprskani Srbin, visok oko metar i devedeset. Živi u elitnom delu Beograda, na Vračaru, u stanu nešto većem od 50 kvadrata. Ali, “Vikiliks” tvrdi da je urbani, mršavi četdesetogododišnji Beograđanin, sa licem Lenjina iz rane mladosti, daleko viši, teži, opasniji i ubojitiji.

Što ti je taj “Vikiliks”, čudo jedno. Objavio je internu imejl prepisku zaposlenih u američkoj organizaciji za geopolitičku analizu „Stratfor”, koje u medijima nazivaju – “CIA u senci”. Jaka neka CIA, kad im skidaju imejlove, ko Željko Joksimović hitove iz Azerbejdžana.

Ali, da se ipak vratim na glavni tok avanturističke priče: Jedan od junaka u mejlovima “osenčene CIA” je upravo Srđa, nekada istaknuti član “Otpora”, vođa grupe momaka, žešćih zajebanata, koji su duhovitim performansima sludeli Slobinu tajnu policiju, iskidali im živce i skinuli ih sa vlasti. Srđa je danas izvršni direktor Centra za primenjenu nenasilnu akciju i strategije (CANVAS), za koju se u mejlovima koje je provalio Asanž, tvrdi da širom sveta obara diktatore i autokratske režime koji nisu po volji SAD.

Obukli ti klinci, koji su oduvali Slobu, lepa i skupa odela. I impresivni su, đavo ih odneo. Ovo prvo kažu Ameri, ovo drugo misle Rusi. Da se pozabavimo ovim prvim. Ameri iz “male CIA” sitan imejl pišu:  “Kada se ti momci iz Otpora upotrebe pravilno, moćniji su od borbene grupe nosača aviona”, tvrdi o CANVAS-u izvesni službenik “Stratfora”, što je objavljeno na sajtu “Vikliksa”, 15. novembra.

Srđa odlučno odbija da prihvati ulogu nosača aviona. Skroman momak, mada ga smatraju borbenom formacijom više nosača. Neće, dakle, ni da bude bar admiral, mada mu Amerikanci prišivaju značaj čitave mornarice. Negira Srđa i da prima kintu, sve same zelembaće, od “Freedom house” i Međunarodnog republikanskog instituta. U “Vikiliksu” se pominje i Institut za otvoreno društvo, kao i USAID i Američki institut za mir. Dakle, sve same poluge američke spoljnje politike za širenje demokratije, ljudskih prava i ostalih vrednosti u koje još veruju samo deca koja sanjaju kako se Deda mraz spušta niz odžak, stavlja poklone ispod jelke i onda drmne jednu ljutu rakijicu sa njihovim ocem, pa se ukrca u zlatne kočije i nebesima leti dalje, da obraduje drugu dečicu i oduva zle diktature.   

Ko je, dakle, taj Srbin koji je bio mozak revolucija u Gruziji 2003. godine, potom u Ukrajini i Libanu 2004. i Egiptu 2011. godine? Srđin izvozni pučistički nou-hau bio je ključni sastojak u sklapanju koktela Arapskog proleća, s obzirom na to da su, pre nego što su krenuli u akciju, mladi arapski aktivisti imali časove u Beogradu, kod profesora Srđe.

Kakva se to svetska lekareovska dramaturgija odvija u Beogradu? Kakva se to revolucionarna čorba kuva u epicentru Balkana i kakav je to tip, taj Srđa, kome je ruska državna televizija, tokom uličnih protesta u Moskvi, posvetila čitavih 12 minuta priloga u udarnom dnevniku, opisujući ga kao mozak operacija širom sveta, koji ruši mračne tpove koji nisu po ukusu Vašingtona i stisnutu pesnicu, simbol “Otpora”, usmerava ka Putinu.

Ko očekuje da se takav baja Beogradom kreće okružen buljukom telohranitelja, grdno se vara. Srđa se ne vozi ni u blindiranom džipu, ne živi u vili nadomak Beograda, koju čuvaju straže i mitraljeska gnezda, a izgladneli dobermani njuše vazduh i traže bilo kakav miris neznanca koji se mota oko Srđine baze…

Ma, kakvi! Kako sam dobar sa Srđom, ponekad ga sretnem na Kalenićevoj pijaci, kako pazari za nedeljni ručak. S obzirom na to da i on mene zatiče u toj subverzivnoj akciji, u koju nas šalju drage supruge, sa spiskom, ali ne agenata, nego povrća, ponekad setno zaključimo da nama zapravo teledirigovano upravljaju naše drage ženice. Srđa se naime, ne tako davno oženio, pa taj “beogradski nosač aviona” koji plovi na suvom, uskim ulicama u centru Beograda, u pauzi rušenja režima – kuva vikendima, a umesto “kalašnjikova”, koristi usisivač…

Centrala takvog momka, koji je u svoje vreme bio jedan od najbližih saradnika ubijenog premijera Zorana Đinđića, nalazi se u montažnom tržnom centru u Gandijevoj ulici, u novobeogradskom bloku 63.

To su gomile ružnih, sivih, stepenastih solitera, nekadašnji gigantski stambeni blokovi podoficira i oficira JNA, među koje su, gerilskom akcijom, uleteli moderni šopingmolovi i prodavnice haj-tek opreme.  

Srđa, međutim, nije izabrao neku od skupih kancelarija, već je zakupio 80 kvadrata skromnog poslovnog prostora. Zar je, moj Srđo, to štab Centra primenjenih nenasilnih akcija i strategija, stacioniran između malog kafića, pekare i frizerskog salona? Zar tu, Srđo, smišljaš strategije zbog koje si doživeo genetsku mutaciju, kao prvi Srbin, ukršten sa Šestom flotom?   Ali, Srđa Popović je, radeći malo na terenu, malo u tom budžaku, dostigao najviše svodove globalne moći. Pre dve godine, dobio je veliko priznanje.  Dokazao je da ga smatraju za svetsku marku. Američki magazin „Forin polisi”, stavio ga je u dobro društvo, među 100 istaknutih mislilaca čovečanstva, zajedno sa bračnim parom Klinton, Obamom, Sarkozijem, Kondolizom Rajs… Taj američki časopis je izdanje Saveta za međunarodne odnose, a 1970. godine ga je osnovao tadašnji direktor Saveta Semjuel Hantington, koji je svojevremeno predvodio Odeljenje za planiranje pri Savetu za nacionalnu bezbednost SAD. Hantington je, ipak, mnogo poznatiji kao autor kultne knjige „Sukob civilizacija”, čovek koji je u poslednjih 20 godine imao ogromni uticaj na spoljnu politiku Sjedinjenih Država. Uz to, bio je bliski saradnik Zbignjeva Bžežinskog.

Tada mi je, u intervjuu “Politici”, Srđa rekao da je prilično šokantno koliko je naš, srpski model nenasilne revolucije, veliki brend napolju i kod nekih ozbiljnih ljudi, poput „Forin polisija” ili Univerziteta Kolumbija, na kojima su otporaši gostujući predavači. Srđa, naime, smatra da je nenasilni otpor naučni princip, čista fizika, čije zakone dinamike, uzgred, zna samo on.

Priznaje da ga nerviraju kritike na račun nekadašnjeg Otpora i Kanvasa, naročito teze o „izvozu revolucija”:

– Prvo pravilo u nenasilnoj borbi jeste da ne primaš savet od stranaca. Meni strašno laska što neko misli da smo toliko moćni da posle 10 dana, sa 15 Egipćana, izvedemo revoluciju u Egiptu. Ali to nije tako. Bili bismo mi izvoznici revolucije, kada bismo mogli negde da odvedemo jedno dva miliona Srba, da prave demonstracije – kazao mi je tada.

Zapravo se model nenasilnog otpora ne nosi u torbi, pa ti trebaju dva pametna Srbina, milion CIA dolara i – eto revolucije! Pa kad ti Srđa uđe u zemlju, drž se dobro, problematični predsedniče.

Zapravo je Srđa u pravu, iako nikada nije rešena fama, da li su otporaši, tokom pionirskog ustanka protiv Slobe, obučavani u Budimpešti, gde ih je svim forama naučio penzionisani pukovnik Robert Helvi, američka vojna obaveštajna, koji sada ima status specijalnog predavača u Beogradu, na državnom prestižnom Fakultetu političkih nauka, gde je misteriozni Helvi konsultant kod asistenta Srđe. Oni beogradske studente izučavaju nenasilnom otporu kao vrsti specijalne obuke, pa mi nije jasno, zašto Ameri i Rusi troše toliko budžetskog novca na špijunažu, kada u Beogradu imaju sjajne kadrove za male pare…

Nikada, međutim, nećemo saznati da li je pukovnik Helvi, kada je upoznao klince iz Beograda, imao onaj cinični pogled Harisona Forda iz filma “Apokalipsa”, mutnog frajera za koga ne znaš kojoj ekpi pripada, CIA ili DIA, vojna obaveštajna, koji opisuje opisuje misiju mladog kapetana Vilarda (Martin Šin), koji treba da ukoka poludelog psihodeličnog pukovnika Kurtza, koji se odmetnuo od vojske SAD i među Vijetnamcima stvorio krvavi kult…Kurtza je nezaboravno igrao isto tako lud Marlon Brando, ali je izjava Harisona Forda kapetanu Vilardu proročka: “Ova misija ne postoji nigde u papirima, mi uvek možemo negirati da s tim imamo bilo kakve veze!”.

Ali, Srđa je uvek govorio da su vezu otporaša sa Helvijem smeštalo slobisti, u sklopu svoje strategije odbrane od opozicije, nazivajući je Nato plaćenicima, fašistima i ostalim podrvrstama domaćih izdajnika…

Ironija sudbine jeste da se tajanstveni pukovnik Helvi u to doba motao kroz Budimpeštu kada je ambasador za rušenje Miloševića bio Vilijem Bil Mongomeri, nekadašnja vijetnamska zelena beretka, po kom liku je Kopola crtao lik mladog kapetana iz “Apokalipse”.

Srđa je, međutim, alergičan na takve teorije zavere, kojima su Beograđani skloni, pa tvrdi sledeće: ako je Če Gevara simbol oružane, levičarske revolucije, zašto je Če mogao da izvozi revolucije, a mi ne možemo? Zato što za oružanu revoluciju ne treba mnogo ljudi. Treba 300 do 400 dobro organizovanih desperadosa koje potrpaš u kamione, dođeš u zemlju „iks” i kažeš: „Blokiram aerodrom, zauzimam radio-stanicu, uperim pištolj u glavu postojećeg predsednika, on daje izjavu na radiju da predaje vlast revolucionarnom komitetu. Onda potrpam isti broj ljudi u kamion i odem u drugu banana državu“.

Nenasilna revolucija ima 50 odsto šansi za uspeh, kaže Srđin prvi zakon otpora, ali tek onog trenutka kada u njoj učestvuje tri do osam odsto populacije. To su desetine, stotine hiljada ljudi. Nema, dakle, šanse da bi oni pratili jednog Srbina, ili Amerikanca, ili bilo koga drugog sa strane.

Da je to tako lako, kao što se misli kada se kaže da je to izvoz i uvoz revolucije, svet bi bio demokratija za šest meseci. Staviš  Srđu u avion i pošalješ ga u neku Ukrajinu, Gruziju, Egipat, Siriju…Jadna majka predsednicima, kada im tajne službe jave da im je Srđa, jedini nosač aviona koji leti putničkom klasom, aterirao u zemlju…

Međutim, nije Srđa samo skitao po svetskim žarištima i menjao svet. Motao se i po egzotičnim mestima…Tako je, umesto ordena za zasluge ili nekakvog sličnog odlikovanja, zbog konsultantskih revolucionarnih usluga koje je pružao nekadašnjem predsedniku Maldiva Mohamedu Našidu, još iz doba kada je bio proganjan i zatvaran kao lider opozicije, dobio, ni više ni manje, nego – rajsko ostrvo.

Prekriveno džunglom i opkoljeno tirkiznim Indijskim okeanom, ostrvce Tinadu, sa 14 kuća, 37 stanovnika, dve uličice, kućicom za iznajmljivanje, kolektorom za kišnicu i agregatom, postalo je pomorska baza za srpske ideologe nenasilnog otpora.

Momci sa simbolom stisnute pesnice, ključni sastojak koji je nedostajao eksplozivnom koktelu da se raznese Slobin poredak, u senci spektakularnih revolucija, obavio je i prekomorsku misiju u svetskom turističkom raju, na Maldivima.

Priča počinje 2006. godine. Sedeo Srđa na nekoj užasno dosadnoj konferenciji nevladinih organizacija u Nantu, kada su mi prišli devojka i mladić. Kažu, mi tebe znamo iz filma, ti si veliki heroj u našoj zemlji. Oni su, zapravo, gledali film o srpskoj revoluciji. I, zaista je tako: za antiglobaliste, srpski otporaši su ispostava američke administracije, za progonjene opozicione grupe u autokratskim režimima širom sveta, oni imaju status rok zvezda demokratskih revolucija.

Sa oreolom onih drugih, u zemlju sa 1.200 ostrva i 300.000 ljudi je, kao prethodnica, otišao Srđin zamenik komandanta, Slobodan. U glavnom gradu Male, sa 70.000 stanovnika koji žive priklješteni na četiri kvadratna kilometra, pa ga nazivaju „Menhetn u boci”, čekala ga je ekipa mladih aktivista, odlučnih da krenu u kampanju protiv dugogodišnjeg autokrate Abdula Gajuma. Provevši više od 30 godina na vlasti kao neprikosnoveni upravnik glamurozne i egzotične oaze za odmor holivudskih zvezda i bogataša koji masovno okupiraju luksuzne hotele razbacane po bajkovitom arhipelagu, Gajum je, umesto države blagostanja, stvorio tvorevinu siromašnih.

Srđin zamenik je, odmah po dolasku, krenuo u agitaciju. Dva dana je javno sprovodio treninge, držao tribine, objašnjavao kako se organizuju nenasilni pokreti, ali tadašnji vladar Maldiva očigledno nije bio kalibar jednog Lukašenka ili Ahmadinedžada, koji, na pomen otporaša, na svojim graničnim prelazima, podižu borbenu gotovost. Naime, Lukašenko i Ahmadinedžad, nisu veverice poput ostalih diktatorčića, već su gromade političke misli, pa na sam pomen Otpora, njihovim aktivistima dodeljuju status “persona non grata”.

Maldivski diktator nije bio tog kalibra. Naime, mladi pobunjenici su Slobodana prokrijumčarili pored policije, odvevši ga u posetu lideru opozicije, koji je boravio u kućnom pritvoru!

Bio je to Mohamed Našid lično! Rekao je Slobodanu:

– Poruči Srđi – kad pobedimo, daćemo vam ostrvo. Da napravite trening centar. Biće to ostrvo zvano – demokratija!

I Našid je znao beogradske otporaše samo sa filma, a Srđu je smatrao Mikom Džegerom uličnih prevrata. Čuo Srđa od Slobodana za ostrvo, pa odmah doputovao na Šri Lanku, koja je za opoziciju Maldiva predstavljala isto što i Budimpešta za DOS i Otpor, u vreme Miloševića.

A, Maldivci neverovatni, kao mi, Srbi. Snimio ih odmah Srđa – klasična, kul nacija! Kao da je neko stvorio srpsko ostrvo u Indijskom okeanu. Kompletna organizacija njihovih pokreta obavljala se pod slamnatim krovovima. Srđa se osećao kao u Diskaveriju. Ali Maldivci su sjajno organizovali omladinske pokrete po ostrvima. Imali su tri-četiri rok benda koji su čamcima išli sa ostrva na ostrvo. Pošto su znali da će neki komšija obavezno pozvati policiju i da njoj treba sat vremena da dođe i isključi struju, oni su isplanirali da svaki protest ili koncert traje najduže – 45 minuta.Tamantoliko da se islikaju, postave slike na “Ju tjub”, pa da stave bend u čamac i idu dalje, na sledeće ostrvo. Bile su to egzotične fore i fazoni, zasnovani na srpskoj taktičkoj vežbi iz 1996. godine, kada je opozicija organizovala istovremeno demonstracije u 30 gradova, pa Slobin režim nije mogao da razvuče policiju na 30 strana srpskog nadrealnog sveta.

Identična strategija je uspela i na Maldivima. Našid je dobio predsedničke izbore uz pomoć demokratske revolucionarne omladine, odevene u letnje majice sa natpisima „Egzit” i „Guča”. Godinu dana kasnije, 2009. godine, pozvao je Beograđane na Maldive. Rekao im je:

– Obećao sam ostrvo i dobićete ga!

Posle dva sata plovidbe brodićem od prestonice Male, Srđu i Slobodana je na ostrvu dugačkom 680 i širokom 270 metara, dočekao šef sela, muslimanski sveštenik.

Organizujući letnje kampove za obuku i političke škole u prvoj muslimanskoj zemlji na svetu koja je izvela nenasilnu revoluciju, Beograđani su obezbedili još nešto. I, zato, ko god poveže Srđu sa CIA, taj kleveće i laže. Srđa je, zapravo, autentični srpski patriota. Ono što nije uspelo Slobi i Šešelju, uspelo je njemu. Srbija možda nema more, ali zahvaljujući Srđinom ustanku, ima izlaz na – Indijski okean.

 Aleksandar Apostolovski 03.01.2013