U toku je, zaista, neobjašnjiva “kristijanizacija” javnog prostora u Srbiji, koja podrazumeva da se renesansni slikar i pesnik sa asfalta, kao nomad seljak iz večeri u veče seli sa televizije na televiziju, uz paralelno osvajanje naslovnica tabloida. Konzervativni, osiromašeni svet, nekadašnja srednja klasa, koja do polovine meseca ide u prodavnice, a do kraja meseca, obilazi kontejnere, pita se – otkud takva histerična medijska tražnja za likom i delom Kristijana Golubovića, momka koji je oko polovinu svog uzbudljivog i romanesknog života proveo u zatvoru. Što u Srbiji, što u rasejanju.  

Šta će uskoro postati Toni Montano sprskog podzemlja, legendarni Kristijan Golubović, koji izgleda kao Konan Varvarin koji se nagutao ekstazija, pa se nadavao intervjua, kao Ceca posle novog albuma? Za šta se sprema legendarni krimos koji se poverava kako niko ne razume njegovu uličnu poetiku, njegov novi pravac u slikarstvu i nameru da postane nova zvezda rijaliti programa?

Šta je, zaista, namenjeno Kristijanu? Da bude narodni poslanik? Možda ministar?Ilivoditelj dnevnika? Analitičar? Počasni konzul u Kolumbiji?Iliglavi urednik zabavnog programa televizije “Pink?

Pre nekoliko dana, štipao sam se za ruku, kako bih proverio da nisam upao u nekakav komedijaško-tragični košmar, kada se u udarnom tok-šou Ognjena Amidžića na Pinku, snažni Kristijan pojavio kao voditelj. Poveravao se vaskolikoj naciji, kako ga muva nekakva silikonska kraljica, devojka koja je nekada bila slatka, a sada, posle silnih operacija, podseća na tužnu figuru sačinjenu od ko zna kakvih hemikalija.

Ta cura, skulptura besmisla Novog Sveta, ispunjenog plastikom, glinama i ko zna kakvim sirovinama plastičnih hirurga, takođe je iznenada postala zvezda tabloida, a da niko živ pojma nema ni odakle je došla, ni zašto je zanimljiva, ni koje, da prostite, gura u medije.

Siroti Kristijan, da suzu pustiš za njim. Zar da ga mazne silikonska muza? I, kada je konačno poverio svoju najveću tajnu, da mu je jedna od bivših devojaka davno vežbala zube na njegovom najboljem drugu koga krije u uskim farmerkama, običan čovek u Srbiji, koji te ispovesti gleda na televizijama, može samo da učini sledeće: da brzo spakuje stvari, uzme ženu i decu za ruku i ode u ambasadu Papue Nove Gvineje i zatraži politički azil.

U toku je, zaista, neobjašnjiva “kristijanizacija” javnog prostora u Srbiji, koja podrazumeva da se renesansni slikar i pesnik sa asfalta, kao nomad seljak iz večeri u veče seli sa televizije na televiziju, uz paralelno osvajanje naslovnica tabloida. Konzervativni, osiromašeni svet, nekadašnja srednja klasa, koja do polovine meseca ide u prodavnice, a do kraja meseca, obilazi kontejnere, pita se – otkud takva histerična medijska tražnja za likom i delom Kristijana Golubovića, momka koji je oko polovinu svog uzbudljivog i romanesknog života proveo u zatvoru. Što u Srbiji, što u rasejanju.

Oduvek je, doduše, Kristijan sanjao da postane žestok i surov momak sa beogradskog asfalta. To je stara, dobra i ofucana poštapalica novinara crnih hronika, koji opisuju beogradske kriminalce. Kristijan je ćeleo upravo takav opis. Da se, bze, zna za njega. Hteo je da postane krimi-zvezda! U slavnom noćnom klubu hotela “Mažestik”, 1990. godine, a tada je imao 21. godinu, uleteo je sa kratežom, naterao sve prisutne noćne ptičice tadašnjeg Beograda da polegaju na zemlju, a zatim pucao u vazduh.

Tada jeBeogradbio evropska Kazablanka, koje su pohodili zanimljivi likovi: gastarbajteri povratnici, stari četnici i njihova mladež, ocvale kontese i vrhunski špijuni velikih i malih sila, pisci i intelektualci, probisveti i humanisti, kako bi u balkanskom Njujorku, upravljali ludilom koje je trebalo da usledi. Čekao se raspad zemlje i građanski rat.

Dečak sa Novog Beograda, odgajan kao Tarzan, u teretani, s tim da se nije hvatao za lijane, nego za tegove, želeo je slavu odmah i sada. Kažu da je u Mažestiku te noći bio i Arkan. I da je on zalegao na pod. Bilo je to dovoljno da se dečko, ko od Šar Planine odvaljen, promoviše u novi talenat srpskog podzemlja.

Počeo je da reketira zlatare, da izaziva na tuče najjače tipove u Beogradu, a potiom se preselio u Atinu, da promoviše svoj nou-hau kod braće Grka. I tamo je zbog krađa i ulične pljačke osuđen na 14 godina zatvora, ali je spektakularnim bestvom iz zatvora “Malandrino”, nabacio još jednu kontraverzu na svoj lik.

Vidi se, međutim, da je Kristijan u poslednje vreme puno napredovao. I on je toga svestan, pa bi da postane – pravi naprednjak. Ova igra reči znači sledeće: u jednom od intervjua, Kristijan je čak iskazao ozbiljne političke ambicije, diveći se novom premijeru Srbije Aleksnadru Vučiću i njegovoj Naprednoj stranci. Ali, to je, za sada, samo njegova politička ambicija, koju će, obećava, ostvariti tek kada postane priznati intelektualac, slikar i pesnik. I kada nehajno sa sebe skine plašt krimosa.

Često taj elokventni i zabavni grmalj, istetoviran kao hodajuća bodi-bilding slikovnica, koji je još od malih nogu sanjao da postane pošteni kriminalac patriotske orijentacije, te je, po sopstvenom priznanju, obavljao neke posliće za Službu u vreme devedesetih godina – sada pokušava da edukativno deluje na srpsku mladež. Ukazuje im na sve stranputice života jednog desperadosa, pozivajući ih da uče, pišu poeziju, slikaju i podržavaju vlast.

Dakle, osim obrazovne misije koju mu dodeljuju srpski mediji, te je tako postao neka vrata tranzicionog Nevena, po ugledu na nezaboravnu dečju seriju s kraja sedamdesetih godina prošlog veka, Kristijan se ne libi da iz sve snage ošine po opoziciji. Jednostavno ih je nokautirao svojim optužbama da su, zamislite, svi redom – lopovi! Ali, valda treba verovati u to, kada kaže neko kao Kristijan!

Tako je postao dobronamerni i poželjni negativac koji se snažno i beskompromisno zalaže za državni intervenzionizam! Nedavno je to i naglasio sledećom mudrošću:

„I pravi kriminalac želi čvrstu državu, a ne šušumige!”.

Svakako da Kristijan, pretvoren u jagnješce, zaslužuje još jednu šansu. Ali ironija je da se za jaku državu zalaže čovek osuđen na 14 godina zbog posedovanja droge. Istina je, takođe, da je kazna za pokajnika Kristijana nesrazmerno velika količini „belog” u paketiću koji je pronađen kod njega. Negde oko 150 grama heroina, koju je, kao što priliči svakom božjem čoveku i patrioti, dilovao u blizini beogradske Crkve Svetog Marka na Tašmajdanu. On je, međutim, na suđenju tvrdio da je nevin, kao cvet.

Šta se može još očekivati u zemlji u kojoj je pupoljak Kristijan bio gledaniji od kaubojskog duela Nebojše Čovića i Duleta Vujoševića u kultnoj televizijskoj emisiji “Utisak nedelje”, kod Olje Bećković? Čović je nekadašnji gradonačelnik Beograda u vreme Slobe, potom potpredsednik vlade u kabinetu Zorana Đinđića i sada, glavni čovek Crvene Zvezde. Dule Vujošević je Čovićev praneprijatelj, legendarni je trener košarkaškog kluba Partizan, ali se Čović i Vujošević toliko mrze, da je njihov TV duel najavljivan kao boskerski meč Ali-Frejzer. Ali, džaba, kada je u isto vreme, na Pinku, gostovao Kristijan!

I, budimo opet pošteni. U odnosu na pomenute velikane Čovića i Vujoševića, mnogim gledaocima je Kristijan na Pinku odavao utisak intelektualca, iskreno opsednutog brigom za budućnost Srbije. I, to je bila njegova igra istine.

Oduvek je postojao taj magnetizam mračnih heroja, ali je ta privlačnost opasna za tinejdžere koji su na putu da biraju između tame i svetlosti. I Kristijan je bio jedan od njih. Ali, kada je on rastao, rasle su i priče o takozvanim herojima sa beogradskog asfalta.

Popularniji od svih starleta zajedno, Kristijan sada postaje idol tinejdžera. Ivan Ivanović, voditelj sjajnog šoua “Veče kod Ivana Ivanovića” se žali što mu gledanost pada, čim Kristijan proviri na neku drugu televiziju. Pa, što ga ne pozove? Ako se bude mislio, biće kasno. Kako je Kristijanu krenulo, možda postane i asistent socijalne pedagogije, na Filozofskom fakultetu?

Junak i jedini preživeli kapitalac iz nekadašnjeg dokumentarca o kriminalu devedesetih godina „Vidimo se u čitulji”, ipak ne misli da odstupi sa medijskog trona. Film “Vidimo se u čitulji”, bio je briljantni dokumentarac o prvim kriminalcima iz Miloševićevog doba. Nabildovani, sa zlatnim lancima debelim kao prst oko vrata, u trenerkama, oni su snimani u đakuzijima, ili kako se brčkaju u bazenima. Nisu se libili ni da poziraju s pitoljčinama. Promovisali su kriminal kao uspešnu, novu granu srpske privrede, u ludilu koje je sledilo.

Niko iz te ekipe nije preživeo. Svi su se, na kraju balade, zaista videli u čitulji! Svi, osim Kristijana. Dakle, taj tip nije običan. Mnogi, tada daleko opasniji od njega, sada mirišu travu odozdo, dok nova televeizijska zvezda,      stremi ka višem. On želi dalje. Za njega granica nema. Kristijan hoće na Farmu.

Ali, gde će zaista biti slobodniji? U rijalitiju ili u zatvoru?

Aleksandar Apostolovski

29.04.2014