Nova zvezda srpskog narko-klana zove se Dragoslav Kosmajac. Ima 61. godinu i samo jednu fotografiju, koju je ko zna kad, snimila neka od tajnih službi. Taj Kosmajac na crno-beloj fotki sedi sa Ljubišom Buhom Čumetom, osnivačem Surčinskog klana koji je od ubistva Zorana Đinđića, najpoznatiji zaštićeni svedok regiona, pa i šire… Nikada mudriji, superinteligentan, bez ijedne krivične prijave. Živeo čovek u tvrđavi u Zvezdarskoj šumi na obodu grada, šumovitom brdu pet kilometara od Terazija. Vila je snimana iz vazduha, a onda, tek tako, slučajno, podeljena medijima. I niko živ ne bi saznao ko je Kosmajac, da ga premijer Aleksandar Vučić nije prozvao, zamolivši lepo medije, čik ako smeju, da napišu ponešto o najvećem narko-dileru u Srbiji. To je Vučić izgovorio na konferenciji za novinare, kada je objašnjavao zašto smenjuje kompletno rukovodstvo policije. Iste večeri, Kosmajac je brisnuo u Crnu Goru, sa slovačkim pasošem i sinom Lazarom na mestu suvozača.

Nema nikakve šanse da se iko snađe u igri skrivalica „Ko je ko u srpskom podzemlju“. Sada je nova zvezda narko-klana Dragoslav Kosmajac. Ima 61. godinu i samo jednu fotografiju, koju je ko zna kad, snimila neka od tajnih službi. Taj Kosmajac na crno-beloj fotki sedi sa Ljubišom Buhom Čumetom, osnivačem Surčinskog klana koji je od ubistva Zorana Đinđića, najpoznatiji zaštićeni svedok regiona, pa i šire. Ali Čume nije promenio ime i ne živi na lažnoj adresi, već se kreće Beoradom sa policijskom pratnjom većom nego što je Vučićeva. I, Čume se nije odrekao upravljanja krupnim biznisom.

I taj Čume, nekada je bio opaki bos koji je vladao Surčinskim klanom, koju je činila ekipa zlikovaca iz predgrađa, selendre u okolini Beograda, gde sleću najveći putnički mlaznjaci, tamo gde je izgrađen beogradski aerodrom.

Valjda je mnogo momaka, zbog buke aviona koji neprekidno poleću i sleću, u Surčinu mnogo dečaka postalo nervozno. Pre Čumeta, surčinskim klanom je vladao Zoran Šijan, žešći baja, koga su roknuli još 1999. godine, pored svog belog mercedesa 600, sa registracijom BG- 600-000.

Na Šijanovoj sahrani, upadljivo je naručivao tužbalice čovek pod nadimkom Kum. Bio je to Dušan Spasojević, koji je potom preuzeo poslove od Čumeta, hteo da ga ukoka, a poslove preseli u Zemun, gde je izgradio tvrđavu u Šilerovoj ulici.

Taj Spasojević je nastavio tradiciju Zemunskog klana, koji je od njega preuzeo Legija, glavnooptuženi za ubistvo premijera Zorana Đinđića 2003. godine. Posle je policija u žestokoj poteri roknula Spasojevića, Legija se u trenutku rastrojstva ili logike, ko će ga znati, predao vlastima i sada robija. Tvrđava u Šilerovoj ulici je srušena do temelja. Mnogi bi se zakleli da je to učinjeno da bi se uništio svaki trag boravka političara u njoj.  

Posle toga, ređao se bos do bosa. Te Joca Amsterdam, te Darko Šarić, sve same face s kockastim licima, šiškama u obliku Halkidikija, koji su stizali sa najudalejnijih katuna gde se čuvala stoka i, umesto da zauzmu tezgu na pijaci, odmah su preuzimali poslove vredne milijarde.

Ma, nije nego. Tako je bilo i sa Arkanom. Koliko je samo bajki napisano o najmoćnijem bosu devedsetih, kad ono, čuveni pljaškah banaka i družbenik ocvalih švedskih udovica, koji je kasnije maznuo Cecu Ražnatović, što na čistu emociju, što na snagu, bio je zapravo plaćenik UDBE, Jugoslovenske mitske tajne policije, koju je, pred raspad Jugsolavije, vodio slovenački kadar Stane Dolanc. Naime, Arkan je bio specijalac za slanje u večna lovišta nekog političkog emigranta. U zamenu za to, mogao je da reketira, ratuje i pljačka po Srbiji.

Pre Arkana, legenda je bio zemunski bokser Ljuba Zemunac, loša verzija srpskog Rokija Balboe. Nikada, naime, nije dobijao mečeve u ringu, ali van konopaca, gde ne važe pravila, već se udara palicom u leđa, bio je šampion. Naročito u tajnim kancelarijama Državne bezbednosti, koja ga je slala da eliminiše potencijalne spoljnje neprijatelje socijalističke Jugoslavije.

Ljubu Zemunca pratio je čuveni Giška, koji je početkom devedesetih preuzeo komandu nad snagama Srpske garde Vuka Draškovića, jedinice koja je ratovala u Hvratskoj. Ali po legendi, grubijana mekog srca Gišku s leđa je roknuo neki snajperista koga je poslala Slobina ekipa obaveštajaca, kako bi Arkanu bio otvoren put za preuzimanje svih prljavih poslova. Od nafte, do paravojske.

To je početak i kraj svake bajke o srpskom podzemlju. Tajna služba pronađe najvećeg mentola u odeljenju koji obija trafike. Pojedinac mora obavezno da bude jak ko bik i glup kao ta divna, domaća životinja. Potom mentol ode u popravni dom, zatim ga preuzimaju u zatvor, gde mu u ćeliju jednoga dana stiže obaveštajac koji mu nudi dil. Bezimeni inspektor podseća na oficira Harisona Forda iz filma “Apokalipsa” za koga ne znaš ko je, da li CIA, da li DEA, da li Vojna obaveštajna. Taj izgovara sledeću rečenicu:

– Ovaj sastanak se nikada nije dogodio!

Potom sledi žestoka obuka. Mentol dobija značku Službe, mercedes ili audi, džeparac od desetak hiljada evra mesečno i podršku da ukloni konkurenciju. Razume se da ni jedna država neće idiotima prepustiti najveće poslove, već svoju ulogu maskira koloritnim momcima građenim kao silosi za pšenicu i glavama dizajniranim kao kartonska kutija u koju se pakuje LCD televizor od 42 inča.

Imperija takvog bosa raste i on diše vazduh sve dok ne počne da vara poslodavce. Potom poslodavac menja glavnog menadžera, a prethodnog ne otpušta uz otpremninu i bonuse, već ga ugrađuje u neki novi most, ili ga uči da roni tako što mu prethondo napravi cipele od betona.

Tito i Sloba su bili pristalice takve vrste Zakona o radu, gde su krimosi, koje je usvojila Služba, pronalaženi izrešetani sa stotinom metaka, ili su nestajali tako daleko, da se još traže negde pod zemljom, kao četnički komandant Draža Mihajlović.

Ali, demokratski režimi su ipak humanija društveno-politička organizacija koja, gle čuda, zrači brigom za čoveka. Zato se ponašaju nešto drugačije. Najpre medijski uzdiže bosa u nebesa, potom ga medijskom rafalnom paljbom upuca, zatim za odbeglim pojedincem sledi potera kojom se zaluđuju mediji. Kada u međuvremenu prođu važni zakoni kroz parlament koji narod uopšte i ne primeti, sledi hapšenje pojedinca u nekoj od, obavezno, latinoameičkih zemlja, jer je stereotip u takvim scenarijima izuzetno važan. Naime, u traziciono-mafijaškom trileru mora da se pomenu Komumbija, Eskobar, prašume, kurve, plaćenici i CIA, kako bi priča bila što pitkija. Magični realizam, ali srpski.

I, na red je stigao Kosmajac. Nikada mudriji, superinteligentan, bez ijedne krivične prijave. Živeo čovek u tvrđavi u Zvezdarskoj šumi na obodu grada, šumovitom brdu pet kilometara od Terazija.Vilaje snimana iz vazduha, a onda, tek tako, slučajno, podeljena medijima. I niko živ ne bi saznao ko je Kosmajac, da ga premijer Aleksandar Vučić nije prozvao, zamolivši lepo medije, čik ako smeju, da napišu ponešto o najvećem narko-dileru u Srbiji.

To je Vučić izgovorio na konferenciji za novinare, kada je objašnjavao zašto smenjuje kompletno rukovodstvo policije.

Iste večeri, Kosmajac je brisnuo u Crnu Goru, sa slovačkim pasošem i sinom Lazarom na mestu suvozača. Kosmajac se smestio u svoju rezervnu tvrđavu na obalama Montenegra, u živopisnom naselju Strp, kraj Risna, u bokokotorskom zalivu.

Ali, nisu mutavi crnogorski policajci. Pratili oni Kosmajca, ali im umače u brzo u automombilu, koji je vozio mlađani Lazar Kosmajac, sin odjednom rođenog srpskog narko bosa.

I, šta se dogodilo, pitate se verovatno, zbunjeni čitaoci?

Izgleda tarantinovski otkačeno, znam, ali je tako. Pobeže Lazar uličicama Herceg Novog, dok je iza njega i tatice ostala inače naivna obaveštajna mašinerija Mila Đukanovića. Međutim, tu nastaje crna rupa logičnosti, jer se odjednom mladi Lazar pojavio u policiji i izrazio kajanje jer je vozio preko 50 na sat u naseljenom mestu. Njegov matori, mozak s kakvim se nije suočila balkanska policija, nestaje, kao uraganom odnesen, pravo u planine Bosne.

Sada se otkriva da je taj Kosmajac vladao zemljom, nebom, policijom, pravosuđem, narkoticima i kraljicom splavova, pevaljkom Danijelom Vranić, u koga je, ispoveda se ona, sirota, bila zatreskana ko letva. Ali pevaljke se obavezno zaljubljuju u krimose: Ceca u Arkana, Ana Nikolić u Mišu Bananu, Danijela Vranić u Kosmajca…

Ali, puče ljubav silna, čim krenu potera za Kosmajcem koji je opstajao tako što je prao lovu gradeći silne solitere i restorane po Zvezdari. Čak je imao i dečju igraonicu, taj fini, suptilni bos.

Razume se da mediji, od kada ih je ohrabrio Vučić, pišu kako je Pablo Eskobar obožavao toliko Kosmajca, da ga je od malena uzgajao kao omiljenu balkansku biljku.

Podrazumeva se, valjda, da je Kosmajac bio čovek za vezu sa latinomeričkim kratkonogim brkatim baronima i da je, navodno, radio za slovačku tajnu službu.

Otkud sad mirni Slovaci, koji veruju da je vrhunski kriminal kada se u restoranu najedeš barenih kobasica, potom se naliješ pivom, a zatim tako uflekan, pobegneš kelneru i ne platiš račun, u ovoj našoj balkanskoj kaljuzi?    

Moguće je da su baš zato Slovaci izabrani kao enklava stranih službi zaduženih za Balkan, neka vrsta diplomatske sigurne kuće za ovdašnje kockaste glave, gde mogu da navrate po instrukcije, zaštitu ili injekciju posle koje se ne ozdravlja. Ne bih da pomislite da sam nekakav paranoik, Bože sačuvaj, već je logika kao naučna ali i filzofska disciplina, zaista neumoljiva.

Osim Kosmajca, slovačke putne isprave ima i Darko Šarić, kao i manje poznat, ali ništa manje opasan Zoran Kostić, koji se nalazi na spisku Interpola još od 2003. godine. Tog Zorana je prošle godine uhapsila francuska policija u Parizu zbog osnovanih sumnji da je vođa spektakularne tajne grupe “Pink Panter”, ekipe od 30 crnogorskih i srpskih kriminalaca koji su širom Evrope izveli 90 pljački, a njihov plen je po procenama dostigao 100 miliona evra.

Šta li su sva trojica radila u Slovačkoj? Mislili su da Bratsilava ima more?

Ne, more boje tirkiza ima Crna Gora. I, gle čuda, sva trojica se igraju žmurke između Srbije, Slovačke i Crne Gore! Neko od njih skokne i do Hrvatske, tek da se ne pomisli da je zaboravljeno na jugoslovensko kriminalno bratstvo i jedinstvo. Nisu li se najopakije plaćene ubice zemunskog klana, Miloš Simović i Sretko Kalinić, baškarili godinama po Zagrebu, kao u rođenoj kući. I tamo bi verovatno umrli prirodnom smrću da se nisu pokačili, a oko koga bi drugog, nego oko neke opasne kurave, ribe i po, koja se muvala sa obojicom…

Ko je, dakle, zaista Kosmajac, lukaviji od borda Mense? Pojma nemam.

Ali znam da će potera za njim  potrajati i da će biti uhapšen tačno kada to bude bilo potrebno. Biće još izbora i teških reformskih odluka, a takvi kao Kosmajac su idealni za skretanje pažnje sa leba, vode i računa za struju…

Kosmajčeva zvezda je, zapravo, zasijala veoma kratko. Bljesnula je samo jedan dan. Od kada ga je prozvao Vučić. Sada je, umrevši pre nego što je rođen, Kosmajac postao zvezda padalica, ostavljen od svih. Čak I od Danijele Vranić, koja verovatno negde u tami, pušta suzu za njegovim narko-dolarima…Možda je Kosmajac već uhvaćen i srtpan u neki tajni zatvor gde će pevati o svom razvoju od džibera u tajnog vođu srpskog podzemlja.

Za to vreme, negde u mraku, regrutuje se i oblikuje novi bos! Useljava se u zamak sa puškarnicama na obodu Beograda. Daju mu se Kosmajčevi poslovi i piše mu se romansirana biografija. Fotografiše se sa osobama koje će kasnije biti laka meta za ucenu…

Naravno da će mu reći da razgovor sa njim nikada nije vođen. I, tako će još jedan čovek, iako misli da vlada sudbinama, verovatno upravljati samo svojim psom. A kuče će mu skakati za vrat i lizati ga samo ako umesto zlatnog lanca, veže roštiljske kobasice.

Biografija mu je već zacrtana, kao na dlanu stare babe. Njegovo izmišljeno ime, sa slovačkim pasošem, uskoro će šapatom, biti pušteno u čaršiju…

 Aleksandar Apostolovski

07.07.2014