Beograd je najlepši leti, kada svi Beograđani odu kući – na selo! Ulice opuste, kafići se isprazne, samo stranci koji se sele sa Egzita na Guču, remete spokoj letnjeg Beograda. Tada je to, tvrdim, najlepši evropski grad. Čak i kada nastupi potop. Naime, Beograd se brzo suši. I, još nešto o Noletovoj svadbi, Zakonu o radu, teroru eksperata, lošem fudbalu i jeftinim tračevima o skupim pevaljkama. 

Iznenada se zacrni nebo nad Beogradom. Potom usledi potop. Zatim se nekoliko tornada zakovitlaju i premeste nekoliko sela u Vojvodini na drugo mesto.

A sutradan, Sunce se ponovo rađa, što bi rekao drug Hemingvej. Ali, to srpsko letnje Sunce traje tek jedan dan. Ili možda dva. Potom, sve ispočetka.

U Beogradu nema tornada, ali je potop takav, da sam pre neku noć izgleda i ja šenuo, pa sam sišao napolje, da slikam bujicu koja je tekla mojom ulicom. Nekoliko huligančića se kupalo u reci koja se pojavila za pet minuta i koja je posle pet minuta – nestala!

Tako nastaju i nestaju reke kojih nema ni u vojnim kartama. Čas ih vidih, čas ih ne vidiš. Ludo je ovo leto Gospodnje, 2014. godine. Gde su ona leta, kada smo stenjali od vrućine, pržili se, spavali po terasama i huktali, kao nilski konji? Sve se promenilo. Samo smo mi ostali konji!

Tako konjasti, nikako da shvatimo da se nalazimo usred jula. Otišao sam na čuveni bazen na Tašmajdanu sa ćerkicom. Nigde nikoga. Gledaju me na blagajni ko da sam, sačuvaj me Bože, odlepio. Napolju, 25 stepeni. Peče Sunce – valjda je nestao sav ozonski omotač nad Srbijom, ili je možda sve otišlo dođavola – jer je Sunce negde izgubilo svoje pege.

Ima još jedna teorija zavere. Da su nam Amerikanci po Srbijici montirali neko geostrateško oružje za promenu klime, pod kodnim imenom HARP. Dakle, Ameri nam uključuju nevreme, pa Sunce, pa tornado, pa po neku poplavicu…

A ja, kreten, došao na bazen! Kao da je moje misli čitao radnik koji iznajmljuje ležaljke. Dadoh mu bakšiš, da lepše misli o meni.

Beograd je, inače, najlepši leti, kada svi Beograđani odu kući – na selo! Ulice opuste, kafići se isprazne, samo stranci koji se sele sa Egzita na Guču, remete spokoj letnjeg Beograda. Tada je to, tvrdim, najlepši evropski grad. Čak i kada nastupi potop. Naime, Beograd se brzo suši.

Čist je vazduh, nema ljudi, uživancija za mizantrope, kakav umem da budem kad se menja klima. Ili, kad Ameri uključe te sprave, pa počnu da nam sipaju kofe vode na glavu, a onda uključe džinovski fen, ili tome slično…

Ali, ako je na ulicama pusto, u parlamentu nije. Usvojen je reformski Zakon o radu. Sindikati se malo bunili, ali su tabloidi razapeli dva, tri dana sindikalne lidere na naslovnim stranama. Nazvali su ih bandom koja ruši sistem, objavili da imaju plate ko da su menadžeri banaka, pa je radnički gnev utihnuo.

Zapravo, radničkog gneva nema, jer nema ni radnika. Iako će sada kapitalisti moći da otpuštaju kad hoće i koga hoće, ništa se tim zakonom, koga smatraju sudbonosnim i reformskim, nije promenilo. Naravno da će u tranzicionim zemljama biti zaštićena nova buržoazija. Jok, nego će da štite radnike. Nije ovo Nemačka! Što reče lider socijalista i šef diplomatije Ivica Dačić – šta sad hoćete, zar niste tražili kapitalizam?

Stvarno su ti radnici neka bezobrazna sorta. Đubrad jedna pokvarena. Zamislite, hoće da jedu, piju i da vode decu na more. Malo morgen, što bi rekao rahmetli Sloba! Ne može sve odjednom.

Želeo je mladi ministar finansija Lazar Krstić, Vučićev hobit, da ukazom o smanjenju plata i penzija za 20 odsto, istovremeno smanji i brojno stanje penzionera i radnika. Usred leta, kad mozgovi rade na rezervi.

Ali scre premijerovo nije izdržalo. Oko mu je zasuzilo, pa je došlo do neverovatne genetske transformacije premijera Aleksandra Vučića.

Vučić Strašni postao je Lavić Mekog Srca, vitez koji je sprečio pomor nejači.

Šta, uostalom, zna dete Lazar šta je to penzioner! Završilo detence univerzitet kod Bogoljuba Karića, pa otišlo na američki Jejl. Razume se, ipak, da mlađani ministar posle ostavke neće napustiti položaj. Ostaće u Vučićevoj ekipi, kao specijalni savetnik, dok će finansije preuzeti daleko iskusniji igrač, ekspert Svetske banke Dušan Vujović, do skora, ministar privrede…

Napisah li to da je i Dušan ekspert? Naravno, bio je to sve vreme. A u jednom od tih ekspertskih epoha, pokušavao je da dovede ekonomiju Ukrajine u red. Ala ih je opravio, svaka mu čast!

Sada i on pokazuje sav altruizam tih činovnika iz međunarodnih finansijskih insitucija i investicionih banaka, koji dobijaju prekomande širom sveta, kako bi sa plate od milion ili mnogo više dolara godišnje, odlazili u kolonije, za 900 evra mesečno.

Car Dušan bi da sada smanjuje penzije i plate u javnom sektoru, ali tek za 10 odsto. Vučiću, ako se to učini, od koga ću sada da pozajmljujem pare pred kraj meseca, kao svaki uspešan srpski muškarac i kolumnista, kada je penzija moje majke tridesetak hiljada, a ja se raspadoh tezgareći po zemlji i regionu, beležeći, između ostalog, učinak ekspertskih mozgova, od Hrvatske, pa sve na jug, do Makedonije?  

Iza tih tipova u odelima, japijevskih specijalaca sa Vol Strita ostaje pustoš, a potom tihi nestanak… Nestaju i zemlje koje su reformisali, nestaju i oni. Potom, kada se stvari slegnu, sazna se kako su iznenada oživeli na visokim pozicijama u finanijskim institucijama moći. Zvuči li vam ovo poznato, braćo sa tužnog Juga?

Stvoreni kao demokratske Tome Palčići, poslati su među Srbe da im dokažu kako u tranzicionim bajkama na kraju svi, osim retkih izuzetaka, treba da žive siromašni i srećni do kraja života.     

Od kada su iznenada sleteli s neba među Srbe, izgledali su mladi, osunčani, izbrijani, kao hiperaktivni konsultanti uključen na mlazni pogon, koji su se, pri tom, nagutali i kriptonita, pa nadleću iznad svete srpske zemlje i edukuju građane kako da sa smeškom i bez primljene anestezije skoče bez padobrana sa 10.000 metara iz socijalizma i tresnu u kaubojsko-seljački kapitalizam. I Srbi su skakali, jedan za drugim, kezeći se, u ambis.

I tako, sa dna, ulubljeni, Srbi sada gledaju okolinu. Ipak naiđu na nešto lepo i pozitivno. Recimo, Novak Đoković se oženio. Ali, ne u Srbiji. Izabrao je Sveti Stefan, ostrvce na plavom moru Montenegru, na kom odseda džet-set, mahom ekipe koje posećuju Mila Đukanovića.

Crnogorska policija obezbeđivala je svadbu i sa mora i sa kopna od silnih svetskih paparaca koji su zaposeli sva brda oko ostvrceta i sve slobodne glisere, kako bi uhvatli bar neki kadar Noleta sa njegovom dragom Jelenom Ristić.

Bilo je ko u vreme Turaka. Časni Crnogorci protiv zlih paparaca.

Nacija sada čeka Noletovu bebu, jer je Jelena trudna. Srbija čeka novog kraljevića. Ili buduću kraljicu?

I, svi će Srbi igrati tenis. Sa fudbalom je gotovo. Zamislite, nekada veliki Partizan igra kvalifikacije za Ligu šampiona sa nekim ribarima sa Farskih Ostrva. Dobije ih sa tri nula, ali strepi za revanš. Drhte partizanovci, tresu im se gaće, treniraju na veštačkoj travi, da ih nešto ne iznenadi na Farskim Ostrvima. Bože moj, šta da ih iznenadi sa klubom u kom amaterski fudbal igraju konobari i ribari?

A i klima nam je postala ista. Kišna jesen, umesto leta. I po neka bura.

Ni trač rubrike nisu kao što su nekad bile. Ceca je pevala u nekoj velikoj diskoteci u Crnoj Gori, ali je bilo tehničkih smetnji, javljaju tabloidi.

Naime, mikrofon nije odgovarao njenim usnama! Bio joj veliki taj mikrofon, pa nije mogla da peva. Ne mogu da povežem kakve veze ima veličina mikrofona sa Cecinim usnama. Valjda sam glup. Što, inače, nije nemoguće. Jer, da imam mozga, ne bih bio novinar. Bio bih, recimo, ekspert. Potom bih ušao u veliku stranku i kandidovao se na izborima. Snizio bih penzije, smanjio plate, pohapsio opoziciju, ukinuo slobodu medija. Tako rade carevi! Znate li vi nekog takvog?  

Ovo pišem dok mi Sunce udara u glavu. Ali, srećom, upravo nailaze oblaci. Zaboravite, zato, prethodni pasus. Za to je kriva vrućina.

Vraćam se na Cecu. Opet trač – da joj neko tuko decu. Ali ona tvrdi da nije. Ko je lud da pipne Arkanovu ćerku i sina?  

Probudila se i Jelena Karleuša. Ratuje protiv neke Dare Bubamare. Kakva divna, letnja razmena stihova između dve folk-dive: skote, kurvetino, mrcino, govedo, kravetino, kraktonoga, smradušo…

I Ani Nikolić, pevaljki koja ne loče viski samo kad spava, neka manekenka je smuvala frajera. Taj tip je rukometaš „B“ kategorije, čiji se otac obogatio tokom rata u Bosni, pa zbrisao u Srbiju. Tatinog sina ospedaju sponzoruše, a on nikako da se oženi. Hoće neku kućevnu devojku. Ali takve ne mogi da dođu na red od onih koje znaju znanje.

Žao mi je, stvarno, te Ane. Nekada je sjajno pevala džez i zabavnjake. Onda je shvatila da od toga nema leba, pa je prešla na narodnjake i matorce.

I, opet, nema sreće sa frajerima.

Dečko joj bio Miša Banana, ali se ispostavilo da je taj čikica osumnjičen kao vođa narko-klana Darka Šarića. Sirota Ana, od tuge, kupila stan tek nešto skuplji od 300.000 evra.

Zato, sestre radnice i braćo radnici, umesto što kukate, cvilite, cmizdrite i čekate milostinju, uzmite mikrofon u ruke i približite ga ustima. Nema veze kakva je veličina mikrofona. Kapnuće prvo neki dinar, pa još jedan dinar. Kada naučite posao, dobićete evro. Pa još jedan evro…

Brzo će krenuti glasine o vama. Ne obazirite se na na njih. Mislite samo na mikrofon.  

Nadam se da razumete ovu malu igru reči! Mislio sam da naučite da pevate!

Aleksandar Apostolovski 23.07.2014