Farmaceutski srpski gigant “Galenika” koja je izgubila 100 miliona evra za tri godine, naručivala je u toku najveće poslovne agonije, 11 skuplptura od privatne livnice “Jeremić” za neverovatnih dva miliona evra, pa je među uhapšenim menadžemntom “Galenike” i suvlasnik livnice Miodrag Jeremić. Ako je ta livnica restaurirala makedonsku prestonicu, da li je, možda, i redizajnirala novčanike poreskih obveznika Makedonije, u projektu Skopje 2014.

Srbija zdravih ljudi!

To je slogan na ulazu u najveću srpsku fabriku lekova „Galenika“, čije je rukovodstvo pohapšeno pre nekoliko dana, kao primer krađe državnih para od 12 miliona evra. Zdravih ko dren, čitavih 12 miliončića evrića, završilo u privatnim džepovima. I, usput je, onako, nonšalantno, tranziciono menadžerski i patriotski, napravljeno za tri godine oko 100 miliona evra gubitaka.

Zaista je potreban revolucionarni lek, šarena pilula za nevidljivost, pa da tolika lova nestane iz legendarne fabrike smeštene u Zemunu, a da se vaskolikika, ovolicna Srbijica, pravi slepa kod očiju. Bivši direktor je bio toliko opušten, toliko siguran u taj lek za nevidljivost koji je delovao toliko godina, da je oročio tričavih 770.000 evra u ekspozituri jedne ovbdašnje banke, umesto da bar malčice potrudi, pa da skloni kintu u nekakav Cirih ili Lugano, sa tajnim računom, debelim sefom i avionskom kartom u jednom pravcu…

E, sad. braćo Makedonci, čvrsto se držite, jer tragovi „Galenike“, izgleda, vode i ka jugu, ka Skoplju, pravo ka vašim džepovima. Ali, ovo je Balkan, pa se ne bojte: nije vam smućkan nikakav otrovčić, osim one tabletice za nevidljivost koju su svakog jutra gutali Srbi i ostale etničke zajednice.

Kakva bi to, inače, bila tranziciona pljačka prvog ranga, kakva bi to bila fantazmagorična ujdurma, kakva bi to bila prvorazredna kaubojština i brilijantna burleska, da u svu tu zavrzlamu sa lekovima i državnim farmaceutskim gigantom, nisu upletene i – umetničke skulpture!

Ne, dragi moji, nisam se najeo bunika ili gljiva ludara ja, već poreski obveznici, s obzirom na to da su tokom 2009. i 2010. godine, u vreme kada je „Galenika“ već zapala u dugove, kada je ozbiljno obolela, dakle, baš tada, ta fabrika je naručila čitavih 11 skulptura, sa umetničkom vrednošću jednog kamena, ali neobrađenog, koje su plaćene po enormnoj ceni od dva miliona evra!

U zemlji u kojoj mladi sveštenici podvode kršne dečake vladici Kačavendi, koji je potom sniman u sa tim momčinama u vaneparhijskim krevetskim aktivnostima, u zemlji u kojoj vladaju morbidni rijaliti programi, gde starlete i pevaljke potežu sekire jedna na drugu, u zemlji slavnoj, gde je najbolji prijatelj najpre razbio pepeljarom glavu slavnom košarkašu Predragu Daniloviću, a potom ga proburazio nožem, tek da mu ubrizga svoju bratsklu ljubav što dublje u unutrašnje organe – u zemlji u kojoj se na 25. maj, na Titov rođendan, na junačkoj Topoli priprema sahrana poslednjeg jugoslovenskog kralja Petra Drugog Karađorđevića – naravno da nedostaje doza apstraktne umetnosti, kako bi narativna građa ove krimi-triler-parodijske bila savršena.   

U zemlji u kojoj u apotekama nema insulina, pa se narod nesrećni sprda da treba povećati dozvoljenu količnu šećera u krvi, kako bi postalo izlišno da se insulin uopšte proizvodi, a kamoli izvozi, u zemlji u kojoj hara nekakva bakterija, koja klija isklučivo po bolnicama i ukoka po nekog od sirotih bolesnika – bivši direktor Galenike Ognjenović je potpisao ugovor o nabavci skulptura „Hipokrat“ i „Higija“, obe visoke tri metra. Posle toga je naručio statue „Mislilac“, pa umetnička dela setnih naziva „Devojka sa vencem“, „Rimljanka“, „Beli anđeo“, „Sveti Sava“, „Balerina“, „Devojka sa lirom“, „Vestelinka“ i „Majka sa detetom“. Zbog tih narudžbina, sada o državnom trošku, iza rešetaka, spava i hrani se suvlasnik umetničke livnice „Jeremić“, gospodin Miodrag Jeremić.

I tužilac za organizovani kriminal Mirko Radisavljević (uzgred, čovek ne izgleda kao umetnički kritičar), po hapšenju je morao da primeti kako je jedna skulptura plaćena 650.000 evra, ali da nikada nije ni naputila „Livnicu Jeremić“, jer – pazite sada ovo – nije imala nikakvu umetničku vrednost! Šta li je gubitaškom gigantu trebala „Devojka sa lirom“ i „Balerina?“. Nekako bi iskrenije bilo da su zatražili da se izlije, recimo, hajduk Čaruga, sa svom svojom bandom, brkatim razbojnicima, koji su pljačkali između Dva svetska rata, a potom bili pohapšeni i osuđeni na vešanje…

Bilo bi razumnije da se liju pljačkaši sa mašinkama i crnim čarapama na glavama. Nekako bi se shvatilo da takva vrsta umetničkog angažmana u tranzicionoj ludari ima logičnog opravdanja, da budi na razmišljanje, da rasplamsava emocije i unutrašnje nemire, koji mogu proizvesti novu umetnost. Recimo, proizvodnju leka koji će u sve građane usaditi mozak i emocije menadžmenta „Galenike“ i vlasnika „Livnice“, što bi bilo društveno korisno, a ne samo lekovito. Takva revolucionarna tableta iskorenila bi siromaštvo, a menadžeri koji sada leže sa one szrane izlivenih rešetki, bili bi heroji hemije i patriotizma.

Nego, hajde da vidimo, kako je najveća srpska fabrika lekova plaćala skulpture privatnoj livnici, kao da u njoj honorarno šljakaju najveći umetnici sveta, sa iznenada probuđenim Leonardom, koji je konačno, na onome svetu, konstruisao svoju vremensku mašinu, seo u nju, aktivirao supersonične motore, probio čarobni zid između sveta živih i mrtvih, probio nekoliko vremenskih dimenzija, pokupio usput van Goga, Pikasa i Ticijana, smestio ih na zadnje sedište, i sleteo u staru, srpsku livnicu, koja je stvorena davno, uoči Prvog svetskog rata, kada je njen rodonačelnik deda Vlasta, smislio da se bavi umetničkim livenjem, te je pošao u Beč na pečalbu. Kod čuvenog majstora, her Milera.

Miodrag Mića Jeremić, deda Vlastin sestrić, preuzima poslove i 1927. godine, otvara svoju livnicu, koja kvalitetnim radom i umerenom cenom, baš tako piše na internet sajtu o istorijatu ove kompanije, dostiže svoj vrhunac 1935. godine, jer pobeđuje na konkursu za izvođenje kompozicije „Igrali se konji vrani“, vajara Tome Rosandića, koja je ostala jedan od najvećih umetničkih podugvata, te i danas krasi ulaz ispred Doma narodne skupštine u Beogradu. Iz iste peći, izliveni su Meštrovićev „Pobednik“, pa „Čovek sa lavom“ Simeona Roksandića i još nekoliko monumentalnihz spomenika nacionalne istorije Srbije i bivše Kraljevine Jugoslavije.

Tokom Drugog svetskog rata, livnica ne radi, a po ulasku partizana i Crvene Armije u Beograd, visoke peći se opet pale, ali se tada liju novi junaci, heroji revolucije, te nema mestašca u bivšoj Jugoslaviji, čija se bista narodnog heroja, nije porodila iz livnice koju osavremenjuju sinovi Jeremići 1987. godine, te nastavljaju sa dinastičkim umetničkim livenjem, pa njihove statue putuju od Vatikana i Osake, do  Ninberga, Zagreba, Skoplja i Ohrida.

Šta je nateralo takvu livničku imperiju da se upusti u poslove sa „Galenikom“, da angažuje Leonarda i ostale svetske majstore i da, konačno, njen gazda, zaglavi robiju? 

Koliko vidim, i naročito koliko čujem, (jer dopisnika iz Skoplja vodeći mediji u Srbiji više nemaju, sve je to pootpuštano, zbog takozvanog rezanja troškova, te građani i građanke Srbije više pojma nemaju šta se dešava diljem bivše, velike i zajedničke domovine), livnica Jeremić je promenila izgled Skoplja. Da li je promenila i izgled vaših novčanika?

Kao deo projekta Skopje 2014. na međunarodnom tenderu, u konkurenciji sa Italijanima i Hrvatima, beogradska livnica je izlila i Filipa Makedonskog i Janeta Sandanskog,  pa Pitu Gulija, Kirila i Metodija, i, hajde da ne nabrajam, ima tu tridesetak ozbiljnih heroja, revolucionara, pesnika, po nekoliko fontana i parkova, koje su preplavile Skoplje i stvorile, praktično nov grad, a kako dugo nisam dolazio, verovatno bih se pogubio među svim tim silnim falangistima, komitama, partizanima…

Nije mi, doduše, jasna još jedna stvar: kakav je to makedonski političar i patriota koji, kad već troši državne pare, ne naredi da se u bronzi izliju Darko Pančev, Ilija Najdoski, te Milko i Boško Đurovski, i konačno, Vasil Ringov i Ace Rusevski. Ali to je već moj problem, odavde, iz Beograda, koji valjda ne vidi i ne prepoznaje nove trendove…

Postavlja se daleko važnije pitanje od mog umetničkog senzibiliteta: koliko su Makedonci platili restauraciju svoje prestonice? I, da budem direktan – sumnjate li, posle vesti iz Beograda, da je i Makedonija zemlja zdravih ljudi?

 Aleksandar Apostolovski