Iako Pero izgeda kao dizač tegova koji je pobegao od mame, on je zapravo strahovito brz. Istovremeno ima senzibilnu ručicu, kao da je, daleko bilo, završio kurs za pletilje. Tim neverovatnim spojem mišica i bicepsa jednog Karla Melouna, s licem koji opominje da s njim nikako ne uđete sami u lift, a kamoli u reket, i šutem nežnog beka iz doba stare škole jugoslovenske košarke, stvoren je neverovatan igrač. Navijači Zvezde još pamte te trenutke, kada se istetovirani gorostas popne na tribine, uleti među „Delije“, a potom podigne ruku sa tri prsta. Čisti, neprskani Makedonac, umeo je da pozdravlja navijače klasičnim srpskim pozdravom i otuda zabuna o njegovom poreklu, jer on zaista ima srpsko prezime, ali vrelu krv makedonsku, pa su ga beogradski ortaci zezali kako je on prava genetska zagonetka i nacionalni raritet, koji, osim mesta u Košarkaškoj kući slavnih, zaslužuje i svečanu ložu u Nacionalnom muzeju Makedonije. Zato što je Pero zapravo – prvi Makedonac srpskog porekla.

„Delije“, opaki navijači Crvene Zvezde i danas puste suzu kada se sete Pere Antića. Ta suza je iskrena, muška, huliganska…Pomenuh nekim drugarima, Zvezdašima razume se, da ću za makedonski portal pisati o Peri, a oni me opkoliše, pogledaše, zagrliše. Ah, taj pusti Pero, ta ljudina, taj „Delija“, momče Makedonče. Gde li nam je sada, kad se sprema ljuta bitka protiv Partizana?

Navijači Zvezde još pamte te trenutke, kada se istetovirani gorostas popne na tribine, uleti među „Delije“, a potom podigne ruku sa tri prsta. Čisti, neprskani Makedonac, umeo je da pozdravlja navijače klasičnim srpskim pozdravom i otuda zabuna o njegovom poreklu, jer on zaista ima srpsko prezime, ali vrelu krv makedonsku, pa su ga beogradski ortaci zezali kako je on prava genetska zagonetka i nacionalni raritet, koji, osim mesta u Košarkaškoj kući slavnih, zaslužuje i svečanu ložu u Nacionalnom muzeju Makedonije, ili kako se već zove. Zato što je Pero, zapravo, prvi Makedonac srpskog porekla.

Takav, istetoviran kao auto-karta, s licem bajkera koji je došao da izlomi sve u kraju, potom zapali policijsku stanicu, i onda odvede najlepšu devojku u šumu, da gledaju u zvezde, Pero je izazivao veliko poštovanje i među najvećim badžama Zvezde. Kada je istetovirao na ruci grb „Delija“, a ispod slike koju je okačio na svom Tviter profilu, napisao: „Veliko poštovanje za Delije Sever“,  njegov nekadašnji saigrač u Olimpijakosu i takođe bivši košarkaš Zvezde, Marko Kešelj, napisao je: „Srbendo moja“. Ali, zna Pero šta je Balkan, pa je mnogo ranije na grudima istetovirao makedonski grb, jer gde će sada da čovek broji krvna zrnca i da se dokazuje ovima ovde o onima tamo – taj div, koji svuda gde krene na zakucavanje, očarava svojom ljudskošću.

Takav je i doveden u Zvezdu, kao džin sa mekom rukom, kao zaboravljena vrsta tabadžije na poziciji četiri, na mestu krilnog centra, koji ume da se izvuče iz reketa i pogodi koš sa poludistance ili ubaci trojku. Time širi protivničku odbranu, naročito ako se igra zonski presing. Ukoliko ga udvoje, Pero brzo dodaje pas beku šuteru koji je slobodan i treba samo da poentira. Ako ga ne udvoje, Pero igra „jedan na jedan“, svojom snagom gura protivničkog centra u odbrani, kao borna kola koja potiskuje demonstrante, a potom ili daje koš, ili iznuđuje ličnu grešku i dobija slobodna bacanja.

Iako Pero izgeda kao dizač tegova koji je pobegao od mame, a potom završio u ustanovi za prevaspitavanje delikvenata, on je zapravo strahovito miran čovek i neverovatno brz igrač na terenu, u odnosu na svoje dimenzije izražene u santimetrima i kilogramima. Istovremeno ima senzibilnu ručicu, kao da je, daleko bilo, završio kurs za pletilje. Tim neverovatnim spojem mišica i bicepsa jednog Karla Melouna, s licem koji opominje da s njim nikako ne uđete sami u lift, a kamoli u reket, i šutem nežnog beka iz doba stare škole jugoslovenske košarke, stvoren je neverovatan igrač. U Zvezdu, na Mali Kalemegdan, je došao da bude jedan od ključnih šrafova za povratak crveno-belih na staze stare slave. Takav kakav je, postao je i stub reprezentacije Makedonije: da večne austajdere s juga, koji, uzgred, izgledaju kao da su skupljeni ispred seoskog bifea, pretvori u čudovišta iz Ohridskog jezera, koji su jedne noći izašli na suvo i sada plaše evropske favorite. Takav kakav je, doveden je u grčki Olimpijakos: da osvoji dve uzastopne titule Evrolige i postane tvorac najvećeg preokreta u finalima evropske košarke, kada je Olimpijakos gubio od moćnog CSKA sa 19 razlike, 12 minuta pre kraja, da bi u ludom finišu, kada je Pero grizao i lomio okolo, još jednom zaboo zastavu na košaršaki Olimp. I, tako je, konačno, postao jedna vrsta košarkaškog mamuta, kome je suđeno da na kraju, završi u muzejima koje sam nabrajao: Pero Antić je postao prvi Makedonac u NBA ligi, pošto je potpisao ugovor sa ekipom Atlanta Houks.

Košarški analitičar koji pušta suzu kada mu pominjem Peru, ima zapravo teoriju da svi ti silni veliki klubovi, reprezentacija Makedonije, a sada i Amerikanci, uzimaju Peru kao dobrog duha, kao džina iz balkanske lampe nekog ovdašnjeg Aladina, zaduženog da ispunjava sve želje. NBA Pero zapravo integriše ekipu, pretvara razbacane energije igrača u timsko pogonsko gorivo i stavra eksplozivnu smesu sposobnu da razori i najbolje odbrane.

Reprezentacija Makedonije je najbolji dokaz za to. Da se razumemo: petorka Mekejleb, Ilijevski, Vojdan Stojanovski, Antić i Gecevski, po imenima ne bi smela da uplaši ni reprezentaciju Farskih Ostrva, ako ti ribari uopšte imaju obruče, loptu, teren i ekipu.

Tako su mislili u Litvaniji. Tako neće misliti u Sloveniji. Dakle, petorka Makedonije može dobiti koga god hoće, samo kada je na okupu, kada nosi makedonske dresove. Njihova doping supstanca je Pero Antić, makedonski Obeliks koji, umesto čarobnog napitka, loče bozu.

Zato su ga uzeli Ameri. Ne treba im Snouden i čitav satelitski špijunski nadzor kako bi otkrili makedonsku košarkašku tajnu, sveti gral ekipe skupljene s konca i konopca, koja je od svoje vlade, za prolaz u polufinale Evrobasketa, za izbacivanje Litvanije i stavljanje na muke Španaca i Rusa, dobila – osam hiljada evra po igraču! Tako je Pero, za tih osam hiljadarki, mogao da ode u prodajni salon rumunske Dačie i sebi kupi „logana“, ali bez klime, servo volana i podizača prozora.

Zašto su, dakle, NBA menadžeri uzeli Peru Antića, organskog Makedonca koji je u godinama kada bi mogao da, eventualno, bude izbacivač u domu za stare, u predgrađu Atlante. Ali, skromni Pero je potreban za mnogo složenije operacije u reketu i izlazak iz njega, kako bi širio odbrane, izvlačio se šutom za tri poena ili iznudjivao faulove u napadu. Nisu ga američki mediji uzalud nazvali „makedonskim Karlosom Buzerom”, po uzoru na krilnog centra Čikago Bulsa, poznatom po rečenici:

– U plej-ofu NBA se igra ružno, ali je važno pobediti!

Originalni Karlos, uzgred, ne mari za umetniki dojam i svakako da ne mari za kubertenovska načela o tome kako je važno učestvovati. Karlos, verovatno, za Kubertena misli da je vrsta fnacuskog sira, no, svejedno. On nije dužan za intelektualne debate o filozofiji svetskog sporta, već je odgajan  tako da nikada ne trenira umetničko klizanje, već je u crnačkom getu zalivan kao buduća biljka mesožder u reketu. Neverovatno je sličan Peri, ili je Pero pljunuti Karlos, zalivan da izraste u makedonskog Konana varvarina, koji je igrao basket po skopskim školskim dvorištima, u ekipama “tri na tri”, gde ne postoje pravila i gde se faul daje samo ako protivniku laktom izbiješ umnjak, pa je glupo da ga ne pomaziš po glavici i ne izviniš mu se – kao brat bratu!

Zato svi jugoslovenski košarkaši toliko liče jedni na druge. Zato su sve vreme Srbi za Kukoča i Rađu mislili da su Srbi, zato Hrvati veruju da su pokojni Dražen Petrović, Petar Popović ili Arijan Komazec Hrvati. Zato Srbi zaista iskreno veruju da je Pero Antić Srbin. I tu nema ni trunke etničkih predrasuda ili zlobe, niti ono Perino “ić” stvara zabunu.

Ne, razlog je u nečemu sasvim drugom. Svi ti igrači su odrastali kao košarkaši u radničkim predgrađima jugoslovenskih gradova, gde se igrao basket jednak po snazi onom u crnačkim getima. Oni su postajali tarantinovski ulični psi, samouki geniji, koje je samo trebalo odvesti u klubove, najesti ih i dati im dresove i patike.

To mi je jednom prilikom, uz belo vino, u svečanom salonu svoje vile na šumovitom brežuljku, iz čijeg dvorišta sa vrtom i olimijskim bazenom, Beograd noću izgleda kao Nujork, pričao srpski legendarni košarkaški trener  i aktuelni selektor Srbije Duda Ivković. Duda je bio selektor poslednjeg jugoslovenskog drim-tima, u čijoj su petorci igrali Dražen, Sale Đorđević, Toni Kukoč, Žarko Paspalj i Vlade Divac, te je, valjda, velika Jugoslavija i zato razbijena, jer je bogati svet pomislio – Bože, kada imaju ovakvu petorku u basketu, šta li tek imaju ostalo, što kriju od nas? Pazite, Duda je ozbiljan čovek, isuviše ozbiljan, ali mi je te večeri, pre dve godine, rekao da veruje kako bi taj jugoslovenski tim dobio američku ekipu snova, koju su predvodili Medžik Džonson, Leri Bird i Čarls Barkli! Rekao je to mirno, kao da završava čitanje bajke detetu, a potom je sklopio knjigu sećanja, odbijajući da išta više kaže o tome.

Taj Duda Ivković je pozvao Peru Antića u Olimpijakos, kao i njegovog pobratima Kešelja iz Zvezde, jer je u Peri video ono što su videli i Amerikanci. Igrača sa neobično velikim srcem i dobrotom, sposobnim da prosečnu ekipu odvede na pobedničko postolje. I, Duda i Pero su već prve zajedničke godine osvojili Evroligu. Zato Pero toliko ceni Dudu i u njemu vidi svog košarkaškog oca. Gle paradoksa, bilo je tu najmanje priče o košarci. Njih dvojica su raspravljali o timskoj igri kao metafori zajedništva, o staroj Jugi, o metafizčkim vezama između Beograda i Skoplja, o Zvezdi i Rabotničkom, o starim uspomenama…Kada govori o košarci, Duda raspreda o globalizaciji, vrti visoku politiku, te je u Peri pronašao pravog sagovornika. Te godine, Olimpijakos je bio pred zatvaranjem, imali sumalibudžet, pa je tim koji je osvojio Evroligu, zapravo podsećao na reprezentaciju Makedonije: svima na teretu, nikome potrebni.

Da, to je tajna grdosije, koji je, umesto u penziju, otišao u NBA. Posle Olimpijakosa, verovao je da ga neće hteti niko od ozbiljnijih klubova, već eventualno, neka od perifernih evropskih ekipa, željna da u timu ima isluženog, ali slavnog i ne previše skupog trećepozivca.

Pero je, ipak, od onih igrača koji zaslužuje melodramski završetak karijere. I, to će i dobiti. Spreman sam da se kladim da će biti iznenađenje za sve koji ga vide kako ipak završava u staračkom domu za islužene igrače.

Da se razumemo, Pero Antić će na globalnom tržištu američkog sporta biti zadužen za još najmanje nekoliko stvari: da, osim mekog šuta i tuče u reketu, svojim likom i tetovažama, plaši malu decu u reklamnim pauzama. Mala deca će onda zaplakati i tražiti od mamice i tatice još kokica i koka-kole. Roditelji neće odoleti dečjim suzama, profit će rasti, dok će se Pero Antić, strašni div iz bajke o makedonskom basketu, smejati sa velikog ekrana.

 Aleksandar Apostolovski

05.08.2013