Važna stvar sa mojom Crvenom Zvezdom dogodila se pre nekoliko dana. Posle neprosvećenog apsolutizma Partizana i šestogodišnje vladavine “grobara”, ponovo smo postali prvaci Srbije. Ali, problem je što pojma nemam ko igra danas za Zvezdu, pa se ubih od posla pozivajući ortake sa sportskih rubrika. Al, i oni se misle. Ko li danas igra za Zvezdu? Počnu najpre da mucaju svojim rečima, pa mi ih jedva nabroje dvojicu, trojicu… Najviše četvoricu igrača. Da bi nabrojali ceo tim i rezerve, treba im Gugl, NSA, Snouden, obaveštajne službe…Zato se vraćam na dve mnogo važnije stvari, vezane za Zvezdu: Dragoslav Šekularac Šeki uspešno je operisan, a negde u isto vreme, skromno je obeleženo 23 godine, od kada je Zvezda uzela Kup šampiona u mitskom finalu 1991. godine u Bariju. Bio je to, zapravo, poslednji veliki jugoslovenski tim.    

Tri veoma važne stvari dogodile su se u vrlo kratko vreme i imaju veze sa Crvenom Zvezdom. Prva i daleko najvažnija, jeste ta da je jedan od njenih najvećih igrača u istoriji, Dragoslav Šekularac Šeki uspešno operisao srce. Šeki je zapravo jugoslovenski Pele, kome je maršal Tito, na tajnoj sednici Centralnog komiteta Saveza komunista Jugoslavije, zabranio da iz Zvezde ode u Juventus, kao tada najbolji igrač sveta.

– Šeki mora ostati u Jugoslaviji, da zabavlja radničku klasu – uzviknuo je Tito, a članovi komiteta i generali obaveštajci su samo klimnuli glavom. Kralj driblinga za kojim su halfovi trčali i kada je izlazio na ateltsku stazu, da pije vodu iz kofe, nije potpisao najveći transfer tadašnjeg

Svetslkog fudbala. Zabavljač Šeki, koji je novčanicama čistio cipele i šetao lepotice i kockao se po Beogradu, kasnije je nestao negde u Kolumbiji gde su ga davno proglasili za Božanstvo. Jednoga dana, pojavio se na glavnom trgu Bogote i zaustavio građanski rat. Naime, toga dana se igrao gradski derbi, a Šeki mrzi nasilje.

Druga, jdnako bitna stvar vezana za Zvezdu, jeste skromna proslava 23 godine od kada su crveno-beli uzeli Kup šampiona u mitskom finalu u Bariju, pošto je pobeđen Olimpik iz Marseja. Utakmica je odigrana uoči samog raspada Jugoslavije i sećam se kako sam u poslednji čas izbegao put u Italiju: razmišljao sam da putujem avionom. Srećom, pa nisam, jer su čarteri JAT-a leteli ka Bariju, a navijači Zvezde, pijani ko letve, pevali su i skakali, urlajući:

– Srušićemo avion, srušićemo avion…!

Siroti piloti i stjuardese. Još imaju traumae od tih letova. Drugi način je bio da trajektom iz Crne Gore stignem do italijanske lukeBari, ali su i tamo Delije umesto vazdušnih, vodili pomorske bitke. Nameravali su da potope trajekt i plivaju do Italije. Mornari, oficiri i kapetani još vuku traume od te fudbalsko-gusarske ekipe koja je plovila ka nebesima, ka moštima Svetog Nikole koje se čuvaju u italijanskoj crkvi grada Barija…

Ta utakmica Zvezde bio je poslednji vapaj Jugoslavije za opstankom i samo neznalice smatraju da je Zvezdin pohod bio ekspanzija velikosprskog fudbalskog hegemonizma. Poslednji penal protiv Olimpika šutirao je Makedonac Darko Pančev. Šutirao je špicem, po sredini gola, iz sve snage. Samo je zažmurio i opalio. Odbranu Zvezde je čuvao slavni kostolomac Ilija Najdoski.

Šta li je sada sa njima dvojicom? Čujem da Darko sada svaki put pravi šou kada ga pozovu na televiziju kao stručnog konsultanta. Ali o Iliji se, ovde u Beogradu, ama baš ništa ne čuje…

Zapravo je veliki Šeki, rođen u Štipu, idejni kreator Zvezdine zlatne generacije iz te 1991. godine. On je želeo da napravi tim od mladih i perspektivnih, ali neafirmisanih igrača. Predložio je Draganu Džajiću da se kupuju samo najbolji mladi fudbaleri iz tadašnje Jugoslavije, što je Džaja prihvatio. Predsednik kluba bio je Miša Slijepčević komunistički funkcioner i direktor Robnih kućaBeograd, tada najmoćnijeg trgovinskog lanca SFRJ. Čika Miša je bio, zapravo, socijalsitički Mišković, Džaja je bio svemoćni menadžer i mozak novog tima, a Šeki je bio zajebantski konslijiere. Samo je takav kockar i dribler mogao da smisli strategiju, a potom sam ode sa trenerskog mesta, svestan da je za supermoćan tim koji se stvara, potreban surovi, strogi i izranavljeni trener, Ljupko Petrović.

Srbin koga su oterali iz Osijeka je odmah, kao prva fudbalska politička izbeglica, sa Sinišom Mihajlovićem proteranim iz hrvatskog Borovog sela, novosadskoj Vojvodini doneo titulu šampiona Jugoslavije.   

Tajni Zvezdin plan je na napravljen, krenulo se u realizaciju: kupuju se Makedonci Pančev i Najdovski, crnogorski genije Dejan Savićević, muslimanski veliki vezir  i zadnji vezni Refik Šabanadžović, potom bombarder Siniša Mihajlović, dete iz srpsko-hrvatskog braka, koji stiže iz Vojvodine, zajedno sa Ljupkom…

I, tada sam Svevišnji Zvezdi poklanja još dvojicu igrača koji su stubovi tima. Mladi, sedamnaestogodišnji Hrvat Robert Prosinečki, biva odbačen u zagrebačkom Dinamu od velikog Ćire Blaževića. Robi Prosinečki, čija je majka Srpkinja, stiže na probni trening na Marakanu. Džaja mi je lično pričao da nije mogao da veruje šta je toga letnjeg dana stiglo na Marakanu. Odbačeni dečko iz Hrvatske bio je fudbalsko čudovište. U sedmanaestoj godini, bio je već najbolji centralni vezni igrač sveta. Teorije zavere kažu da je Ćiro Blažević zapravo namerno poslao Robija u Zvezdu, kako bi on potom za njim stigao i seo na Zvezdinu klupu. Jer Ćiro je celoga života sanjao dve stvari: da trenira Zvezdu i da bude sahranjen u bluzini Kuće cveća, smatrajući sebe fudblalskim Titom.

Nije kasno za sve što si zamislio, moj Ćiro.

Drugi poklon sa neba, bio je tada najbolji centrahalf  Evrope Miodrag Belodedić, stubni nosač odbrane rumunske Steaue, koji je, bežeči od Sekuritatee, preplivao Dunav i osušio donji veš na Marakani.

Veliki tim je sklopljen. Sve ostalo je istorija. Ali je zabluda da je taj tim Zvezde bio srpski. To je bio poslednji veliki jugoslovenski tim odbačenih mešanaca sakupljenih po azilima za ostavljene igrače. Bili su svima višak, nikome potrebni! Zvezdin tim je bio metafora jedne zemlje koja se raspadala i koji samo što nije urliknuo:

– Kreteni, šta to radite! Rasturate najbolje što imamo!

Tek treća, važna stvar sa mojom Zvezdom, dogodila se pre nekoliko dana. Posle neprosvećenog apsolutizma Partizana i šestogodišnje vladavine “grobara”, ponovo smo postali prvaci Srbije.

Ali, problem je što je ova poslednja, treća stvar, najmanje važna, jer ja pojma nemam ko igra danas za Zvezdu, pa se ubih od posla pozivajući ortake sa sporstkih rubrika. Al, i oni se misle. Ko li danas igra za Zvezdu?  Počnu najpre da mucaju svojim rečima, pa mi jedva nabroje dvojicu, trojicu…Najviše četvoricu fudbalera. Da bi nabrojali ceo tim i rezerve, treba im Gugl, NSA, Snouden, obaveštajne službe…     

Zato se nisam naročito radovao ovoj tituli. Nisam ni bio na stadionu kada se proslavljala, iako je ulaz bio “džabalesku”. Zapravo, ponašao sam se sasvim razumno. Jer, srpski fudbal je najbolji kada se ne gleda. Razume se da mi je jedino drago bilo dok sam posmatrao moje ortake “grobare”, što je umetničko ime za navijače Partizana, koji su sve vreme škrgutali zubima. Sve vreme su se vadili na to da je Aca Vučić zakleti Zvezdaš, pa je, eto, ova titula političke prirode. Ma, jeste, nije nego.

Ne zna se, zapravo, ko igra bezvezniji fudbal. Da li mi “cigani”, što je umetničko ime za zvezdaše, da li posrnuli “grobari”.

I, šta će se sada desiti? Dobićemo u kvalifikacijama za Ligu šampiona verovatno neke mokre i promrzle ribare sa Farskih ostrva koji boluju od skorbuta. Ili možda konobare iz san Marina. Moguće je da nemamo sreće, pa nam u prvom kolu upadnu ulični čistači iz Azerbejdžana ili Jermenije, koji se lažno predstavljaju kao fudbaleri.

Da, i oni će nas rasturiti.

Tako sija današnja Zvezda. I tako je svuda u regionu. Beda jedna od fudbala. Zato, dajte da se vratim na Šekija i na Bari, pa da ova deca nauče šta je nekada bio fudbal u vreme diktature. I šta je kasnije postao, kada smo obasjani i ogrejani demokratijom. Mali Srbi, mali Makedonci, mali Hrvati, mali Slovenci, mali Muslimani, mali Crnogorci (da nisam nekoga zaboravio?) – sva ta naša dečurlija kojima sada oči sijaju kao displeji mobilnih telefona i čiji su palčevi, u evolutivnom haj-tek procesu postali neproporcionalno veliki u odnosu na šake zbog kuckanja tupavih i nepismenih es-em-es poruka, te će, u narednim generacijama, tek postati mala, slatka čudovišta – moraju da očuvaju sećanje na godine kada je Prva jugoslovenska liga bila jednaka današnjoj Premijer ligi ili španskoj Primeri.

Niko ne sme da ih kleveće i laže: Nekada smo bili fudbalska velesila, danas smo velepropast. I kraj, nema više velike igre.

 Aleksandar Apostolovski  

6.06.2014