Mi znamo šta hoćemo. Hoćemo u Evropu. Ali, Vučić, Nikolić i Dačić su nekada imali najbolje učitelje. Zato je, u predvečerje dogovora sa Briselom, Srbija započela gradnju gasovoda Južni tok, najveće strateške ruske investicije u energetskom prodoru ka Evropi. Tako se desila paranormalna geopolitička pojava: i Dačić i Vučić i Nikolić bili su u Briselu, Berlinu i Vašingtonu, ali se i Srbima i celom svetu, prikazalo kako svoj trojici glave istovremeno vire iz ruske cevi koja je zavarena u Srbiji.

Sunce i dalje izlazi, nebo je i dalje plavo, žene i dalje imaju tajne. Zemlja se ipak ne okreće oko Srbije, iako se za evrofanatike dogodio veliki prasak, posle koga su Srbi, od dinosaurusa mesoždera, konačno postali ljudi. Ali ta genetsko-politička eksplozija, nekako je tiho odjeknula u ušima običnog sveta.

Došao je, dakle i taj dan, o kojem slušamo od kada je Sloba poslat u politička večna lovišta. Ne oseća se, međutim, u Beogradu neka naročita euforija zbog toga što su evropske birokrate dozvolile Srbiji da proviri kroz briselska vrata i pogleda u mama Angelino carstvo čuda.

Ali, Beograd neće samo gledati u evropsku zajednicu naroda, već će i zvanično otpočeti pregovore o ulasku u EU. Baronesa Ketrin Ešton je, unazad, danima najavljivala takvu mogućnost. Ipak, da se ne lažemo. To sam mogao da najavljujem i ja, kao i sva moja vesela ekipa iz kraja, koja nedeljom igra fudbal u školskom dvorištu, a zatim odlazi kod tetka Olge na ladno pivo. Tetka Olga, naime, drži dućan, u kom se “na crtu” hrani čitav kraj, a to je centar Beograda, gde po pravilu, žive imućniji Beograđani.

Pitam tetka Olgu – da li zna da u januaru započinjemo pregovore sa EU i da nas je tim činom istorija dotakla po ramenu, pa nas zagrlila. Nastavljam dalje, u evronafatičnom tonu: Da li oseća taj nežni briselski zarljaj i tu neopipljivu, ali istovremeno i neopisivu sreću?

Tetka Olga sluti da se zajebavam, pa mi preti da će mi ukinuti kupovinu na veresiju, tako da ću, vrača mi ona, kao vudu-tetka, pred Novu godinu moći da jedem samo novine za koje pišem. Dakle, namažem mast na “Politiku”, nastariji list na Balkanu i pospem je alevom paprikom. Potom, uzmem najuticajniji politički njuz-magazin “Nedeljnik”, gde imam kolumnu, pa od njega napravim sendvič. Ali, šta da radim sa ovim portalom? Da pojedem ekran?

Dakle, tetka Olga ne deli nebeski entuzijazam političke elite, koja je strepela za evropsku sudbinu svetlu, sve do poslednjeg časa – dok nemačka kancelarka Angela Merkel tu basnoslovno vrednu vest nije potvrdila obraćajući se Bundestagu, posle još jednog dobijenog mandata na čelu nemačke vlade. U Beogradu je, do tog trena, vladala tiha strepnja, kao pred prvi ljubavni sastanak.

Kada je konačno nekrunisana carica Evrope zakazala prvi zvaničan sudar EU i Srbije, za 21. januar, zimska proevropska idila je mogla da započne. Naročito je euforičan bio premijer Ivica Dačić, koga je Eštonova silno nahvalila, pa se čak u medijima prenela senzacionalna vest kako će Dačić, zajedno sa Hašimom Tačijem i Eštonovom, dobiti Nobelovu nagradu za mir. To je Dačića podiglo iz bedaka, pa je sav živnuo, kao da se, sačuvaj me Bože, nagutao ekstazija. Naime, dok je mama Angela odlučivala da li da podeli evropsko parčence torte gladnim Srbima, Srpska napredna stranka koju void najmoćniji političar, vicepremijer Aleksandar Vučić, na lokalnim izborima širom Srbije, polupala je sve protivnike, osvajajući u beogradskoj džinovskoj opštini Voždovac čak natpolovičan broj glasova. 

Takav je balkanski politički život. Dok Dačić sanja Nobela, i u tom snu vidi kako Hašim kasni na avion za Stokholm, oseća da mu premijersko mesto izmiče. Vučićevi saradnici najvaljuju vanredne izbore za proleće, svesni da ih predvodi lider koji se suočava sa obožavanjem koju je pre njega imao Milošević na Gazimestanu i Koštunica, pošto je skinuo Miloševića sa prestola. Vučić se, međutim, ne izjašnjava o raspisivanju vanrednih parlamentarnih izbora, već ćuti u svojoj već legendarnoj pozi, s apostolski spojenim prstima obe šake, kao monah na pripravničkom stažu na Svetoj Gori.

Čitava nacija je, međutim, okupirana drugim temama: izgubismo u rukometu,  ali je euforija ostala, pa je rukometašicama na slavlju u kafani lično pevao premijer Dačić. Raspevani Ivica je imao standardni repertoar, pesmu Miljacka Halida Bešlića. Premijera je u pauzi menjao car šumadijskog folka, Miroslav Ilić. To je u sferi koletivnog svesnog. A u sferi pojedinačnog i nesvesnog, lebdi pitanje svakog očajnog srpskog domaćina, kao i moje ekipe iz kraja: da li će imati da plati sve komunalne račune do kraja meseca, kako bi mu ostao sitniš za neko meze. Da se ne ostane gladan za doček nove, 2014. godine.

Žedni biti nećemo, jer hvala Bogu, vodovod još radi.

I, gle čuda: političke elite tvrde da nam predstoji najteža postslobistička godina. I, gle, još jednog čuda. To što će 2014. biti najgadnija godina, zapravo je razlog za neopisivo slavlje. Hajde sad, da dešifrujemo tu političku folklorni futuristiku. 

Šefovi država ili vlada Evropske unije su 20. decembra, na sastanku u Briselu, potvrdili odluku Saveta ministara o početku pregovora o članstvu sa Srbijom u januaru 2014. godine.

Uh, što ne podnosim taj sivi, šturi birokratski novogovor, ali, šta je tu je,  dalje se kaže i ovo: da su lideri EU takođe potvrdili pregovarački okvir – mehanizam i pravila za pregovore o članstvu sa Srbijom.

Grčka je, kao predsedavajuća EU od 1. januara 2014, stavila do znanja da će prvu međuvladinu konferenciju EU-Srbija, čime počinju pristupni pregovori, zakazati za 21. januar!

Dakle, “braća Grcite” će, osim što su ogulili briselske fondove, dobiti i od nas, braće Srba neku sitninu, za muštuluk. Nema šta, ko zna – zna! 

“Srbija do Tokija”, bila je megalomanska mantra u doba slobizma. Srbija do Brisela, nova je dogma njegovih najboljih učenika, Aleksandra Vučića i Ivice Dačića. Doduše, Vučić je zanat učio kod vojvode Šešelja, koji nepravedno, već 10 godina čami u Hagu bez presude.

Sa takvom političkom porodičnom prošlošću, odgajani na Slobinom i Šešeljevom krilu, i premijer Dačić i vicepremijer Vučić su učinili  više nego sve demokratske vlade zajedno. Započeli su proces otopljavanja odnosa sa Prištinom, što je rezultiralo potpisivanjem Briselskog sporazuma. Da je to uradio prethondi predsednik Boris Tadić, verovatno bi on i cela njegova ekipa, visili na banderama – od Terazija do Novog Beograda. Ali, nekadašnje patriote, hodali su po ivici provalije, kao da se šetkaju na Marakani. Ne samo da su Srbe ubedili da treba da izađu na kosovske izbore, već su stekli status mirotvoraca i velikih političara evropskog formata – ne samo u Briselu, već i u Berlinu i Vašingtonu. Za to vreme, u Srbiji im je, umesto da ih mažu katranom i perjem, kako se predviđalo, popularnost tek narasla. Naravno, svo ordenje je na grudi junačke zakačio Vučić, ali Dačić je toliko lukav i inteligentan – a zna i da peva – da nikoga ne bi iznenadilo kako će u Stokholmu on i Eštonova ipak zaigrati tango, dok će prištinski brat Hašim ipak zakasniti na avion.  

Naime, Demokratska stranka se sada nalazi u potpunom rasulu, jer doživljava debakl za debaklom, te doskorašnji politički mrtvac Boris Tadić, pokušava da sam sebi da veštačko disanje i vrati se na čelo nekadašnjeg lidera proevropskog bloka, stranke koja se danas nalazi na nešto iznad 10 odsto biračkog tela.

Ali, Brisel nij zabrinut. Samo su dve partije u Srbiji protiv ulaska u EU: Koštuničina Demokarsta stranka Srbije koja se kreće negde oko cenzusa i Srpka radikalna stranka Vojsilava Šešelja, koja census sanja kao što Srbi sniju kavijar. Ima tu još nekoliko desničarskih grupa, poput Dveri, Obraza i Naših, ali su oni tek čista egzotika, koja se aktivira na daljinski upravljač, kada treba prikazati Srbe kao mesoždere koji umesto svinjetine, mljackaju gejeve i ostale pobornike ljudskih prava.

Hoće li priznavanje Kosova biti konačan uslov za ulazak Srbije u EU, niko od evropskih zvaničnika za sada ne želi da izgovori, nego sve vrdaju, ko kiša oko Kragujevca. Koriste se reči kao što su otopljavanje, dijalog, razumevanje, rešavanje pitanja u budućnosti, uz punu ili sveobuhvatnu normalizaciju…

Ali, ima jedan pošten Nemac, zove se Andreas Šokenhof, koji nas uvek otrezni, kad se napijemo briselskoga rujna vina. On je jedan od najbližih saradnika mama Angele Merkel, spoljnopolitički konslijere, koji je možda kvaran kao umnjak sa gangrenom, ali je zato ta bol, koju nam isporučuje, istovremeno i tako lekovita. Taj tip je Srbiji, uoči potpisivanja Briselskog sporazuma, kao jednu od sedam tačaka Nemačke, u spisku uslova za dalje pregovore Srbije sa EU pomenuo i – promenu svesti Srba!

Po toj tezi, zvanično smo prolupali, pa nas treba poslati kolektivno na kauč, da gledamo čika doktoru u prst. Isti Šokenhof je pre neki dan jasno poručio da će Srbija i Kosovo nezavisno jedni od drugih, da uđu u EU. E, sad, pošto pet zemalja EU nije priznalo Kosovo, baš me zanima kako će izgledati dalji pregovori Beograda i Prištine sa Briselom i Berlinom…

Ali, šta da se radi, kada nismo poslušali uslov jednog drugog Nemca, Išingera, koji je ubeđivao zvanični Beograd da treba da prihvati model dve Nemačke, kao proces izmirenja na Balkanu. Naime, Beogradu se nudila uloga Zapadne Nemačke, dok bi Kosovo izigravalo DDR. Zapadna Nemačka, naime, nikada nije priznala Istočnu braću, ali je zato DDR bio član UN, njihovi sportisti su imali pravo da učestvuju na Olimpijadama i svetskim prvenstvima.   

Gde li je tada bila pamet Koštunici i Tadiću, pojma nemam, ali je taj plan, uvek sam smatrao, idealan u katastrofalnim uslovima za Srbiju. Naime, setite se šta se dogodilo posle pada Berlinskog zida. Prihvatanje Išingerovog plana je, na planu simbolike, unapred dobijena bitka za Beograd. I, taj plan je i dalje u igri.

Mada, zaista mi nekada nije jasno, šta je to sa političkom elitom Albanaca. Uvek sam tvrdio sledeće – da je, kojim slučajem, Kosovo ostalo u Srbiji, Albanci bi sada imali najmanje 30 odsto poslanika u parlamentu Srbije, dobili bi predsednika ili premijera Srbije, šefa tajne službe ili načelnika Generalštaba. Za nekoliko godina, možda desetak, uz ovakav natalitet, vladali bi Beogradom, i na sever, sve do Subotice.  

Mi bi se puvali da je Kosovo naše, a oni bi uskoro postali istinski  gospodari Srbije. Ali, neće ljudi sa nama, pa neće. Što je njihovo pravo.

Zato mi znamo šta hoćemo. Hoćemo u Evropu. Ali, rekoh već, Vučić, Nikolić i Dačić su imali najbolje učitelje. Zato je, u predvečerje dogovora sa Briselom, Srbija započela gradnju gasovoda Južni tok, najveće strateške ruske investicije u prodoru ka Evropi. Tako se desila paranormalna geopolitička pojava: i Dačić i Vučić i Nikolić bili su u Briselu, Berlinu i Vašingtonu, ali se i Srbima i celom svetu, prikazalo kako svoj trojici glave istovremeno vire iz ruske cevi koja je zavarena u Srbiji.

Dakle, Srbija je presekla. Juri ka Briselu, ali sa motorom koji radi na ruski gas. Gde će nas odvesti ta vožnja? U hotel sa pet zvezdica ili u provaliju?  Nepravedno zanemarena i uglavnom zaboravljena narodna mudrost koja ima praktičnu upotrebu, od politike do švaleracije, kaže da umiljato jagnje dve ovce sisa. I nesvrstani drug Tito bi sigurno bio ponosan. A, da podsetim – i Vučić i Dačić i Nikolić su nosili crvene pionirske marame.

Aleksandar Apostolovski

24.12.2013