Iako novi premijer Srbije Aleksandar Vučić u nastupima izgleda monaški – ne propoveda o Bogu, već je setno zagledan u Beograd na vodi, šeike i proevropsku večnost – nekada davno, bio je je šibadžija iz blokova. Brzo je, sa takvim iskustvom, postao član Zvezdinih navijača, Delija. Sa osobitim zadovoljstvom je kretao u pohode na neprijateljsku teritoriju. Zagreb, Vinkovci, Osjek i Split bile su omiljene destinacije fudbalskog turizma, gde je mladi navijač sazrevao kao fajter i kao desničar. Ta egzotična putovanja bila su folklorni deo „velikozvezdine“ ekspanzije u divljoj Prvoj jugoslovenskoj ligi, plemenskoj zajednici zavađenih ratnika, koja se jednom nedeljno okupljala na bojištima i igrala neprevaziđeni fudbal. Samo je Vučić sa takvim iskustvom, mogao da postane ovakav Vučić, savršeni tehnolog vlasti, sa popularnošću koju nije imao ni Slobodan Milošević. Ali, Vučić ima savršen plan…

Prva važna odluka koju je doneo novi premijer Srbije Aleksandar Vučić bila je da zaposleni u ministarstvima i užoj državnoj administraciji dolaze na posao u pola osam ujutru. Najmoćniji čovek Srbije, koji je izbore dobio najubedljivije od kada je pao Berlinski zid, a Srbi obnovili višepartijski sistem posle komunističkog eksperimenta, poznat je kao ranolanilac i radoholik. Ustaje pre vampira, a leže kasnije od njih. Savremena medicina uopšte nije utvrdila kad taj čovek uopšte spava.

Prvi dolazi u Vladu i sasvim je logično da mu je dosadno, naročito zato što nema na koga da zaurla, kada vidi crnu rupu budžetskog deficita. Kako tu tugu i bes ne bi delio sam, odlučio je da armija besposlenih javnih službenika, bar ustaje u zoru ranu.

U prethodnoj vladi, Aleksandar Vučić je počeo da stvara imidž herojskog borca protiv korupcije i organizovanog kriminala, vodio je i tada najjaču stranku, Srpsku naprednu stranku, bio koordinator svih tajnih službi, ali je Socijalistička partija, predvođena Ivicom Dačićem, bila taj tas na vagi koji je presudio da se iz vlade izbace demokrate Borisa Tadića i u igru uvedu lajt radikali Vojislava Šešelja, koji su se tokom Tadićevog mandata, mahom uz pomoć Amerikanaca, pretvorili u najevropljane, sa novim vođom, sadašnjim predsednikom Srbije, Tomislavom Nikolićem.

Kako je Vučić uspeo da postane novi srpski vožd? Strpljen, spašen, kaže mudri narod. Dok je Dačić vodio vladu, kao njegov prvi potpredsednik, a Nikolić se, sledeći Ustav, odrekao šefa stranke, Vučić je započeo sa procesom akumuliranja moći.

Gotovo da je 25 godina čekao na vrhovnu vlast i sada, kada se to konačno dogodilo, kada je postao srpski maršal, našao se u poziciji da vodi Srbiju pred bankrotom, poplavljenu i ogoljenu. Pre neki dan, vodene bujice gotovo su oglodale ionako bezubu Srbiju. Ni napolju, u velikom svetu, nije bajnije. Situacija nije bila zaguljenija još od vremena kada su inženjeri druga Nikite Hruščova, maskirani u berače banana, sklapali nuklearne rakete na Kubi.

Oni, koji ne vole Vučića, smatraju zato da je time bar delić pravde zadovoljen, mada će, u tom likovanju i oni biti zajedno sa njim, kao u antičkom teatru. S tim što će drama koju ćemo gledati, biti srpska.

Oni, koji obožavaju Vučića, što iz tradicionalne srpske slepe ljubavi prema vođama, što zbog oportunizma, što zbog iskrenog verovanja, a takvi se razmnožavaju po hiljadu na dan, kao zečevi, nemaju ni vremena, ni razloga, a uglavnom ni dinara u džepu, da se bave katarzičnom dramaturgijom dolaska Vučića na srpski presto.

Za taj običan svet, kojem se, kada vidi hleb, priviđaju šnenokle, a kada umoče prst u margarin, stvara vizija da maze krmenadlu, Aca Vučić, briljantni diplomac Pravnog fakulteta u Beogradu je poslednja nada da ćemo se, kao nacija, konačno obročiti. Makar kao štenci pudlica i jesti tri puta dnevno. Prste da poližeš, jel da?

Taj dezorijentisani srpski lumperproletarijat čine radikali bez dži-pi-esa, koji slušaju Vučića, a vide Šešelja. Tu masu popunjavaju razočarani dosovci koji gledaju Vučića, a sve im se nekako priviđa Zoran Đinđić.

Kada uz tu svetinu dodamo gomilu slobista, koji, navijajući za Vučića, iz daljine čuju odjek poznatog glasa sa Gazimestana, iako taj eho govori nekakve jeretičke poruke o evropskim integracijama shvatamo dve stvari: jedna je prijatna za Vučića i objašnjava kako je on, zapravo, tako ubedljivo dobio izbore. Druga je manje prijatna za njega i govori i tome pred kakvim će se istinskim iskušenjem naći, kao budući premijer.

Taj pošteni, naivni i toliko puta prevareni svet, znao je to dobro Vučić, kao u svakoj bajci, želi samo da živi srećno do kraja života. Dakle, obročavanje, kućevna žena i daljinski kome rade baterije. Izigrani i opljačkani, oni samo žele pravdu, ili makar iluziju da je ona ostvarena. Zato je sistem vrednosti najvećeg broja Srba jednak sistemu vrednosti Snežane i sedam patuljaka: da na kraju pobedi ljubav i da po glavnog negativca dođe policija. Ili da, eventualno, završi u loncu. Ti ljudi, a čini ih bar 80 odsto populacije, kao glavni uzrok svojih promašenih života skenirali su kleptokratsku elitu – savez političkih stranaka, tajkuna i mafije koji upravljaju životom i smrću, medijima i privredom, prošlošću i budućnošću, zemljom i vasionom, Vukom Brankovićem i carom Lazarom.    

U zemlji u kojoj se na operaciju katarakte čeka dve godine, dakle, u zemlji masovnog slepila, bila je savršeno vidljiva Vučićeva strategija. Ako je najbogatiji Srbin Miroslav Mišković, kao praotac svih tajkuna, među tim običnim svetom identifikovan kao simbol pljačkaške tranzicije i sveopšteg stradanja, Aca je učinio ono što pre njega niko nije smeo da sanja ni kad zaspi. Uhapsio je ne samo Miškovića, već i njegovog sina – tek da ne bude nikakve zabune u to – ko namerava da drži uzde narednih godina u Srbiji.

Potom je Vučić nastavio da odseca deo po deo te aždaje i servira ostatke na poslužavniku, nudeći biračima po zalogaj iluzije o zadovoljenju pravde.

Zašto govorim o izluziji? Zato što glasači od toga nisu napunili stomake, ali jesu ranjene duše. Otuda zabuna kod takozvanih intelektualaca, doduše retkih, jer većina odavno čeka u dugačkom redu na audijenciju kod novog gospodara, što godi njegovoj sujeti, ali nikako ne sme njegovoj inteligenciji: kako je moguće da je Vučić uspeo da ujedini i šešeljevce, i slobiste i đinđićevce, i umetničku dušu nežnog krimosa Kristijana?  

Tajna leži u Vučićevoj prošlosti. Kao verovatno najveštiji menadžer izbornih kampanja, jednako zaljubljen u Zvezdu kao i u fokus grupe, pa istraživanja javnog mnjenja posmatra kao seizmograf: tačno zna šta da izgovori, da bi izazvao zemljotres, ili da bi narod pustio suzu za njim, Vučić nije morao, poput Vojislava Koštunice i Borisa Tadića, da sluša savete svojih marketinških savetnika, mahom prevaranata, dok je lično upravljao svojom kampanjom. Bili su tu, doduše, jedan Izraelac, potom, i jedan Amerikanac, Vilijem Montgomeri, ali je Aca ipak sledio svoje političke instikte za samoodržanjem u vožnji na poludelom srpskom ringišpilu.

Naime, Vučić je mahom radio kampanje za Vojislava Šešelja i Tomislava Nikolića, te je i po tome jedinstven primerak srpske politike: imao je dvojicu političkih očeva. Dok su ostali, poput Slobe, Đinđića, Borisa ili Dačića, imali samo jednog, te im nije bilo teško da, kao na kraju svake srpske priče, izvrše ritualno oceubistvo, kako bi bili inicirani u srpskog kralja, Vučić se, bar za sada, odrekao samo jednog. 

Nekoliko dana posle izbornog poraza Tomislava Nikolića na predsedničkim izborima 2008. godine, dakle, znatno pre Borisa Tadića i Amerikanaca, vizionarski sam napisao kako će, u desničarskoj bajci koja će uslediti, tada treći čovek radikala, biti inaugurisan u prvog. Za to je trebalo po nešto od osnovnog političkog obrazovanja i logike, kao kolokvijalnog predmeta sa koga Srbi mahom beže, kao sa veronauke.   

Konačna potvrda da nekadašnji ministar informisanja u vladi Mirka Marjanovića, u doba slobizma, počinje da doživljava genetsku i političku transformaciju, posle koje u Srbiji ništa više neće biti isto, događala se postepeno, ali sigurno: Vučić je, naime, počeo da se pretvara u crvenkapu.

Do tada najboljem vojvodinom učeniku, dečaku koga je Šešelj prihvatio kao bledunjavog mršavka sa Zvezdinog Severa, a potom ga poslao da se kali po televizijama, postalo je jasno: Tamo daleko, više ne dopire distributivni lanac za prodaju sabranih dela Vojislava Šešelja.

Rešešeljizacija radikala prvih nekoliko meseci je građane teralo da se kidaju od smeha. Ali, ljudi se menjaju, zar ne? Otuda je i nagli prelazak sa „Velike Srbije“ na Vebera, izazvao takve emocionalne šokove kod radikala ljutih. Prelomivši u sebi, tek rođena crvenkapa iz zbirke postkosovskih bajki, kao Aleksandar Vučić u zemlji čuda, ipak je uspeo gotovo nezamislivo: restartovao je radikale, ubeđujući ih da će konačno doći na vlast kad prestanu da spasavaju Srbe.

On je, budimo pošteni, zaista imao sve uslove za to. Beogradsko je dete u pravom smislu te reči. To što je bio najurbaniji radikal, uvek je smatrao svojom prednošću, a ne inteletualnom delikvencijom. 

Ako se veruje da su radikali iznikli iz narodnjaka, Vučić je slušao Franca Ferdinanda i rokenrol klasiku, smucajući se po novobeogradskim blokovima. Poznavao je svaku žardinjeru na keju u novobeogradskim blokovima 45 i 70. Dok se ispovedao o prvim skitnjama, nije delovao kao sterilni vojnik radikalne partije.    

Iako Aca Vučić u nastupima sada izgleda monaški – ne propoveda o Bogu, već je setno zagledan u Beograd na vodi, šeike i proevropsku večnost – nekada davno, bio je je šibadžija iz blokova.

Brzo je, sa takvim iskustvom, postao član Zvezdinih navijača, Delija. Sa osobitim zadovoljstvom je kretao u pohode na neprijateljsku teritoriju. Zagreb, Vinkovci, Osjek i Split bile su omiljene destinacije fudbalskog turizma, gde je mladi huligan sazrevao kao fajter i kao desničar. Ta egzotična putovanja bila su folklorni deo „velikozvezdine“ ekspanzije u divljoj Prvoj jugoslovenskoj ligi, plemenskoj zajednici zavađenih ratnika, koja se jednom nedeljno okupljala na bojištima i igrala neprevaziđeni fudbal. Samo je Vučić sa takvim iskustvom, mogao da postane ovakav Vučić, savršeni tehnolog vlasti.

Samo je Ivica Dačić, kao jedina politička jedinka slična Vučiću, koji je doživeo sličnu političku reinkarnaciju, znao kako da istinski opstane i gde se, zapravo, krije moć. Dojučerašnji premijer, je, naime, tražio spas napolju, kod stranaca. Nije li, pre nekoliko dana, to pokazao, susrevši se za 24 sata sa američkim i ruskim ambasadorima u Beogradu, Kirbijem i Čepurinom, uz ispijanje kafice sa Habsburgovim unučetom, koji je, gle uda, iznenada doputovao u Beograd, negde u vreme kada se Gerhard Šreder slikao sa Vučićem i Ružicom Đinđić, suprugom pokojnog Zorana Đinđića.

Vučić ne samo da to zna, već je i, verovatno, svesno ostavio Ivicu uz sebe, postavljajući ga za – „nekadašnjeg sebe“: Ivica je, naime, prvi potpredsednik vlade zadužen za bezbednost i ministar spoljnih poslova. Tako je Ivica postao jedna vrsta srpske Ketrin Ešton. Ko bi, uostalom, želeo da protiv sebe ima tog prevejanog i namazanog prethodnika u Nemanjinoj 11, zgradi gde je smeštena Vlada Srbije, koji je pokazao da ima više života nego mačka. Ipak Vučić nije odoleo da ne lupi makar jednu packu Ivici, pa ga je prozvao da je kao premijer ustajao tek u 10 prepodne. To je, inače, sasvim razumljivo, jer je nekadašnji najbolji Miloševićev učenik, pravu radnu temperaturu postizao mahom po noćnim klubovima, a pre svega u kultnoj dorćolskoj kafani „Sokače“.

Ali, takav Ivica, koji jednako opčinjava Amere, Ruse i Halida Bešlića, ne treba Vučiću u opoziciji, naročito ne na ulici, jer novoj vladi do jula predstoji usvajanje 21-og ekonomskog, reformskog zakona od kojih će Zakon o radu biti tek nešto humaniji od inkvizicijskog. Ukratko, radnici će se proglašavati za vešce, ali, gle sreće, neće goreti na lomači. Pržiće se na Birou rada, a potom će se, prema projekcijama premijera, dogoditi velika seoba naroda, iz javnog u privatni sektor.

Vučić savršeno dobro zna da se najbolnije reforme sprovode u prvoj godini mandata vlade, ali je njegova moć i popularnost toliko velika, da je red za audijenciju kolometarski dug, da verovatno ni Sloba nije imao takav spisak onih koji bi najradije doprli do Vučića preko reda. Red je sada da, kao svaki klasik, citiram samoga sebe: dakle, napisah pre neki dan za najuticajniji politički njuz-magazin „Nedeljnik“, gde sam kolumnista, da prema staroj srpskoj tradiciji iskazivanja vernosti prema novom vođi, ta prečica vodi – kroz VC šolju. Ali, tako je sa nama, Srbima. Svi ti silni tajkuni, političari, intelektualci, novinari, eksperti, umetnici, u novom premijeru, razgoračenih očiju i poluotvorenih usta, vide novo mitsko biće srpske politike, „poluTita – poluĐinđića“. I, svi koji sada čekaju u redu da mu celivaju ruku, na kraju će mu odgristi barem prst. 

Apsolutni pobednik izbora zna za taj divni kanibalistički običaj u Srba. Zato traži najširu podršku, kako njegova odgovornost ne bi bila apsolutna. To je Vučićev savršeni plan i zato je u operativnu ekipu okupio, sve na gomili, i bivše nacionaliste i surove neoliberale i razbarušene eksperte, pa ih začinio Mađarima i doživotnim ministrom Rasimom Ljajićem. Ubacio je i Kori Udovički u vladu, nekadašnju ministarku u vladi Zorana Đinđića, stvarajući front nacionalnog spasa i stavljajući svoje najvernije mlade saradnike, poput Nebojše Stefanovića, kao produžni kabl. Nedavno je Nebojša bio predsednik Skupštine Srbije, sada je Ministartar unutrašnjih poslova.

Vučić je oko sebe okupio i stranačke i svetske bosove, poput dokazano je, bezgrešnog i nevinog Dominik Stros Kana, koji je, tek sada se vidi, bezrazložno stavljan pred vod za streljanje opakih feministkinja ovdašnjih, koje su tražile njegov DNK i virile mu pod jorgan, tražeći uzalud skrivenu kafe-kuvaricu iz Vlade Srbije. Uz Dominika i ostale savetnike, Vučić je stekao i potpuno neočekivane obožavaoce i saveznike, sve same zvezde drugosrbijanske, globalističke filozofske misli.

Tako je stvoreno jedno divno prijateljstvo između Srba i novog Vožda. To prijateljstvo, kao u svakoj srpskoj ljubavnoj priči, nikada nema rok trajanja.

Vučić je svestan toga. On zna za tajnu klauzulu ugovora između Srba i njihovih vladara: onoga časa kada stupe na tron, ruka koja se celiva, počinje da liči na gurmansku pljeskavicu.

Aleksandar Apostolovski 13.05.2014