Tako mi svih sedam ofanziva, Igmanskog marša, Ričarda Bartona i Edvarda Kardelja, baš sam se naspavao. Šta li rade moji narodi i narodnosti, posle toliko godina? Čuvaju li bratsvo i jedinstvo, kao zenicu oka svoga ili su se miševi opet zajebavali, dok je mačka spavala – rekao je maršal Josip Broz Tito, pošto se rasanio, podigao mermernu ploču i izašao napolje, da udahne svež vazduh na Dedinju. Maj mesec je njegov. 25. maja se rodio, 4. maja je umro. Šta je zatekao od njegove imperije, posle 33 godine, eksluzivno svedoči reporteru portala Akademik.

Čudan beše taj diktator, zvaše ga Tito. Sumnjiva je to bila lopovčina. Legenda kaže, i masončina. Mamicu mu njegovu, sve spakovao, popisao i ostavio svojim naslednicima. Deci ništa, narodima i narodnostima – sve ostalo. I, mrzeše ga Srbi dugo vremena, glogov kolac želeše da mu nabiju u srce, jer se zeznuše mnogo ranije sa Savom Savanovićem. Sava je, uzgred, najslavniji srpski vampir koji je ušao u sve naučne i horor-encidklopedije širom sveta, to je izvesni neurotični vodeničar koji se zabavljao tako što je pijuckao krv po selima u okolini Bajine Bašte, te postao neka vrsta etno-čudovišta, koji se sve više pojavljuje u javnosti. Samo što ne gostuje na televiziji, što, mahom svakoga leta, podstiču lokalne turistička organizacija. Bogami, o Savinoj rehabilitaciji se sve više raspravlja i na nacionalnom nivou,  kako bi Srbi krunisali pobratima grofa Drakule i pojačali svoju turističku ponudu.

Kako je Sava opstao među tolikim prinčevima tame? Legenda kaže: pošto su zarobili Savu, meštani naoružani redenicima belog luka, zaboraviše da grešnog i strašnog vodeničara probodu glogovim kocem u srce, pa se junak Sava  razmnožio. I Srbima, tako, ostade vampirski testament, u vjeke vjekov: imaju danas više krvopija nego komaraca.

Nešto slično, želeše da učine i sa maršalom. Naročito se u tome isticao vojvoda Vojislav Šešelj, na početku svog četničkog mandata, devedesete godine, kada je najavljivao da će provaliti u Kuću cveća, gde počiva On – i konačno koknuti vampira. Srećom, vojvoda Šešelj se nije domogao drvenog koca, pa je grob druga Tita i najvećeg sina naših naroda i narodnosti, ostao netaknut.

Ali vremenom, Srbi shvatiše: ta crvena kumrovačka vampirčina ne privatizova ni jednu fabriku; ne opljkačka im taj prevarant kominternovski nijednu banku, nego im davaše stanove i vikendice. I plate, da odu na more. I školstvo i zdravstvo bejahu besplatni, i radnička deca dobijahu diplome. Al smuči se narodu ta diktatura, taj zatvor, ta iluzija jednakih šansi. Dolaziše u Beograd i Nikson i Brežnjev, i Robert de Niro i Sofija Loren, al zgadi se Srbima taj bogati, dekadentni i dosadni život bez demokratije.

Posle njegove smrti, krenuše da je osvajaju. I dobiše je! Al kako je demokratija sve više bujala, sećanje na maršala poče da se budi. Umro je 4. maja, pre ravno 33 godine. Dakle, vreme je da Vaskrsne. Ali, jedan moj dobar prijatelj me zamolio da iz svoje vizije povratka Tita sa onoga sveta, izbacim nacionalizaciju i obračun sa bogatašima, a kako smo dobri pajtosi, red je da njegovi milioni ostanu netaknuti.

– Majku mu Božiju, tako mi svih sedam ofanziva, Igmanskog marša, Ričarda Bartona i Edvarda Kardelja, baš sam se naspavao. Šta li rade moji narodi i narodnosti, posle toliko godina? Čuvaju li bratsvo i jednistvo, kao zenicu oka svoga ili su se miševi opet zajebavali, dok je mačka spavala – rekao je maršal, pošto se rasanio, podigao mermernu ploču i izašao napolje, da udahne svež vazduh na Dedinju. Maj mesec je njegov. Dvadesetpetog maja se rodio, 4. maja je umro. A 9. maja, savezničke snage poraziše Hitlera, a Titova vojska bila je jedna od najsnažnijih antifafističkih sila u Evropi.

Ustao, dakle, maršal. Rasanio se, ali, nigde članova kabineta, nigde ađutanata, nigde sobarica sa dubokim dekolteima, nigde počasne garde…  

– Koji li je ovo vek, mora da je neka daleka budućnost, kad nema kolona građana iz cele zemlje, revolucionara i pionira, da me posete, da mi se dive. Ali, zaustaviću taksi i skočiću do Belog dvora, mora da mi je tamo cela dvorska svita.

Zaustavlja maršal taksi. Staje stara, prastara, „zastava 101“.

– To si ti? Vratio si se? Ima Boga, druže stari. Kad je bilo Juge, nije bilo tuge – kriknu revolucionarno vozač, izađe da mu otvori zadnja vrata. Klanja se, ljubi mu malu, lakovanu maršalovu cipelicu.

– Najpre, druže, Boga nema. Religija je opijum za narod. Zato zaboravi Boga, druže, jer ja sam večan. Ne trajem li večno u vašim srcima? Ne pozivate li me pred san, da oživim, da vam se vratim? Čuo sam na onome svetu tračeve o tome da vas je sredio međunarodni imperijalizam. Zato sam došao da vidim kako se živi, druže? I zašto me, majku ti, ovoliko ljubiš? Znaš li da su me ovako ljubile samo operske pevačice na Brionima, Sofija Loren na dvoru, a bilo je tu i domaćih glumica! Eh, koliko je balerina uzdisalo za mnom. A, bio sam lep, ko upisan! Koliko je drugarica sekretarica Vrhovnog štaba želelo da me poseti u šatoru? Nego, zašto voziš to vozilo? Da bi pokazao superiornosr industrijskog razvoja socijalističke Jugoslavije? Bravo, mladiću, bravo!

– Nije to, druže Tito, nego jedva imam i za hleb. Otpustili su me i privatizovali fabrike, a onda te fabrike pogasili i podigli stamebene blokove i tržne centre. Rodili se novi bogataši, zovemo ih tajkunima.

– Koji su sad pa ti? Šta li je radila moja Udba, zar su poklekli pred kontrarevolucijom i stranim faktorom. Gde je moja snažna JNA?

– Nema ništa od toga, sve razlupano! Nego, evo ga Beli dvor!

– Hvala, ti saborče moj. Koliko sam dužan?

– Ništa, druže Tito. Samo da si se ti ponovo pojavio. Srbija i Engleska biće zemlja proleterska!

I, odjuri taksista.  

Maršal uđe na Beli dvor, prepozna on poznate vrtove, paunove, antilope gnu…

Kuc, kuc, kuc – lupa on glomaznim, zlkatnim prstenom o drvena, dvorska vrata.  

– Hajde, otvarajte! Gde su gardisti, gde je straža!? Vidim da sam Goli otok prerano pretvorio u turistički centar. Ima ovde puno toga da se hapsi!

Čovek koji je otvorio vrata dvora, samo što se nije srušio. Prebledeo je i na engleskom pozvao telohranitelje da mu donesu šećer i vodu. Video je duha, video je Njega!

Kada rmajlije dotrčaše, ukočiše se, i oni, grdni od straha.

– Koji si sad pa ti? Izgledaš mi poznato – upita Tito domaćina.

Čovek poče da muca:

– Karađorđević, princ Aleksandar Drugi Karađorđević, druže T..T…Tito – jedva je promucao domaćin.

– Majku ti, zar vas nisam proglasio za zločince i izdajnike? Ti si mi neki kralj? Spavaš li u mom krevetu? Nisi valjda takao moju Jovanku – dreknu Tito i sve stade: i ptice na nebu, i trolejbusi na Dedinju.  

– Kunem se da nisam! Ona je zarobljena u jednoj od vila. Čuva je državna bezbednost, druže Tito, naše rosno cveće, ceo dvor za vama se kreće – pokuša sin kralja Petra Drugog Karađorđevića, prestolonaslednik Aleksandar, da razvedri atmosferu, da omekša vaskrslog Tita.  

– Slušaj ti, reakcionarna snago, što si mi se uselio u dvorove. Moraću ponovo da pokrenem Prvu proletersku, Šestu ličku i Drugu dalmatinsku. Nego, da li si čuo šta je sa mojim sefom u Narodnoj banci? Ostavio sam tamo neke zlatne poluge, da ih čuvam, za crne dane.

– Samo nemojte da zovete Šestu ličku, sve ću reći! Pre nekoliko dana, Državna komisija Srbije je ušla u sef. I sve popisala.

– Naravno da je popisala. Nisam valjda blago odneo u Švajcarsku ili na Kipar, nego sam sve vama ostavio, majku vam izdajničku. I zašto je u sef ušla komisija Srbije. A gdje mi je Jugoslavija?

– Raspala se. U paramparčard. Zato sam se vratio, da obnovim monarhiju – reče Aleksandar Drugi, al drhteći, tresući se. 

– Zovi mi taksi, brzo. Uhapsiću te kasnije, kad oformim vojsku i podignem rezervne snage Udbe. Imam špijuna u rezevi po Asrbiji kolko oćeš.

– Razumem,a ljubičice bela – odgovori princ.

Stže „mercedes“. A u njemu, mladi, nabildovani taksista okićen zlatnim lancima. Na retrovizoru mu okačena lutkica Draže Mihajlovića.

Taksista preblede, kad vide maršala u beloj uniformi, kako puši tompus i strelja ga nebesko plavim očima.

– Ohoho, pa ti si četnik-pionir. Izvršiću na tebi dalji ideološki rad, samo me odbaci do Narodne banke. Posle ću te strpati u radni logor ili poslati na radnu akciju. Jak si, pucaće kamen, padaće udarnički rekordi. Četniče moj, bićeš ti Alija Sirotanović.

– Druže Tito mi ti se kunemo, da sa tvoga puta ne skrenemo – poče da peva četnik-početnik.

– Bravo, mladiću. Neko ko je podigao ovolike vile na Dedinju? Zar imamo teliko generala, majku vam Božju?

– Nisu generali, to su tajkuni – odgovori taksista.

– Opet čujem tu reč. Kako li se sve ovo dogodilo – mislio se maršal – a potom izašao pred banku. Debeli čuvari su stali mirno, sa baterijskim lampama na gotovs.

– Kolike su vam plate, drugovi čuvari?

– 150 evra, al kad stignu! – uzviknuše delije.

– Kakvi evri, koliko je to u nemačkim marakama?

– 300 maraka, druže stari!

– U moje vreme ste imali dve tisuće maraka. Zar ste dozvolili da vam se otme estra-višak vrednosti? Zar niste čitali Marksa? Donesite moje blago.

I, donesoše mu oni: 30 kila zlata u polugama i 2.663 zlatnika. Uze Tito i 26.219 američkih dolara,  36.000 maraka i 2.200 danskih kruna.

Čuvari ga pogledaše, prvi put, sa iskrom prezrivosti.

– Zar ste samo toliko sačuvali, gospodaru samoupravnog socijalizma i lideru pokreta nesvrstanih  i slobodnog sveta? Gde su vaši silni dijamanti, gde su miljarde dolara koje ste izneli iz zemlje? Pa toliko koliko ste stavili u vreću, danas ima obična pevaljka – drznuše se čuvari da udare na kamen, na klisurinu!

– Zalud prijeti ponor pakla, zalud vatra groma! Sve sam vama ostavio, a vi ste sve to propili i još se malo klali? Nisam li svakom gradu ostavio po fabriku, svakom selu pojloprivrednu zadrugu, svakom disidentu po jednog dobronamernog agenta, da ne skrene sa revolucionarnog puta? Nisam li sebi ostavio Elizabet Tejlor, da me posmatra ljubičastim očima, dok se Drug Ričard Barton lomatao po Tjentištu, glumeći prelepog mene? Nije li mi dolazio ovde, da mi se klanja, jedan Orson Vels? Nisam li se zbog vas ljubio u usta sa Brežnjevim, a taj kad me zagrli i cmokne, ne ispušta iz ruke. Na sahranu mi došao ceo svet, političari i Holivud…- nastavi tužni monolog maršal.

Nema više ni SK, sazna on. Samo demokratija, ljudska prava, slobodno tržište i međunarodne korporacije…Nema više hladnog rata, ni Berlinskog zida. Ni drugova Gadafija, ni Sadata ni Mubaraka.

I vide on novi, vrli svet. Njemu stran, nepoznat i dalek.  

Ponovo pozove taksi. Ne pogleda vozača, ne progovori ni reč. Samo je izustio:

– Vozi me do Jovanke!

I, stade taksi do stare vile. I, izađe on, i zakuca. I vrisnu ona, i sedoše, kao dvoje nesrećnih staraca, da pričaju o tome, šta se to dogodilo i njima i nama u poslednje 33 godine.

I čuše svi svetski mediji o njegovom vaskrsnuću. I sjatiše se reporteri pred Jovankinu staru vilu. I izađe on u beloj maršalskoj uniformi na terasu, ali bez onog borbenog pokliča, bez Prve proleterske, bez Šeste Ličke, bez Druge dalmatinske.

I, ne aktivira on rezerviste Udbe. Ne ožive on ni Rankovića, ni Krcuna, ni Kardelja, ni Bakarića ni Gligorova.

Ono što je video, slomilo ga je daleko više nego 19 nemačkih divizija, potreslo ga više nego Staljin, rastužilo ga više nego klasni nerijatelj.

I, okupiše se stotine hiljada njegovih sledbenika, ali on izgovori samo jednu rečenicu. I ponovo zauvek nestade.

Njegovo proročanstvo još odjekuje:

– Od svega što sam vam ostavio prije 33 godine, majku vam Božiju izdajničku, najbolje se drži Jovanka!

 Aleksandar Apostolovski